1. Jesam, ubio sam ga!
„Jesam, ubio sam ga! Priznajem, ubio sam nitkova!“, rekao je čovek kao iz topa i ostao da čvrsto, mirno, hladan kao led stoji na svojim nogama i krupnim crnim očima posmatra jednu ženu, srednjih godina koja je u ovom trenutku odlučivala o njegovoj sudbini.
„U redu!“, rekla je, gledajući u papire pred sobom. – „Ispričajte nam šta se i kako dogodilo.“, zahtevala je idalje ne podižući pogled ka optuženom.
„Sestra me je zvala telefonom tog dana. Zvučala je uplašeno i zadihano. Tiho mi je rekla – „Dođi odmah, mojoj kući“ i prekinula vezu. Bez razmišljanja, seo sam u svoja kola i usplahiren, kao bez glave vozio da bih tamo stigao što je to brže bilo moguće.“
„Kojom brzinom ste išli?“, prekinula ga je pitanjem.
„Ne sećam se više… U magli mi je to, ali mi se čini da sam veoma brzo bio pred kućom svoje sestre, možda brže nego ikad. Nisam vodio računa o tome koliko mi je vremena bilo potrebno da dođem do tamo, već samo da nju zateknem živu i zdravu“.
„U redu, stigli ste ispred kuće svoje sestre i šta se tada desilo?“, pitala je gospođa sudija i tada konačno podigla pogled sa papira koje je od početka suđenja posmatrala.
„Pokušao sam da uđem u kuću, mirnim putem, ali ulazna vrata su bila zaključana. Zvonio sam i zvonio, ali niko nije otvarao, pa sam odlučio da razvalim vrata da bih ušao u kuću.“
„Razvalili ste vrata?!“, upitala ga je i odmerila pogledom od glave do pete. Klimnuo je glavom, lagano i objasnio – „Zatrčao sam se, lud od straha i svom svojom snagom udario ramenom o vrata.“
„Tako ste uspeli odmah da obijete vrata?“, nastavila je da postavlja pitanja, unezvereno ga gledajući.
„Ne, nisam uspeo da ih iz prve obijem, gospođo sudija. Obio sam ih tek iz trećeg pokušaja, jer kao što vidite, ja ovako sićušan i slab nisam mogao ni u ludilu da sanjam da ću ikad sam moći da obijem nečija vrata. Tačnije nisam mislio da će ikad biti potrebe da ih obijam, ni sam, niti uz bilo čiju pomoć. Ni dan danas, ne znam odakle mi tolika snaga… Valjda strah, čini čuda, otkuda da ja znam…“, rekao je i slegao ramenima i dalje bez straha, čak i pomalo je ponosno posmatrajući.
„Zamolila bih vas da ne zaključujete bilo šta u svom izlaganju.“, upozorila ga je – „To, da li je vama ovladao strah u tim trenucima ili ne, zaključiću samostalno.“, konstatovala je.
„Gospođo sudija, uz dužno poštovanje, moram vam reći da ja nisam ništa zaključio, već sam samo rekao ono što mislim… Ako…“, zaustio je, ali osoba kojoj se sve vreme obraćao nije mu dozvolila da izgovori započetu misao.
„Nastavite!“, viknula je, nekoliko sekundi kasnije, malo mirnijim tonom, pa nastavila – „Obili ste vrata i? Šta se dalje dešavalo?“, upitala je, prekorno ga posmatrajući.
„Tako je! Obio sam vrata i ušao u kuću. Prošao hodnik i, kao furija uleteo u dnevni boravak, iz kog sam čuo glas tog… nitkova…“, rekao je i pružio ruku ka čaši sa vodom, koja se nalazila u blizini njegove desne ruke.
„Gospodine, vi nemate pravo nikoga da ovde, pred ovim sudom i predamnom kao sudijom nazivate nitkovom. Jednom sam vam to prećutala, s toga vas molim da u buduće to ne činite.“, upozorila ga je, odsečno, gledajući ga pravo u oči, ali on se nije dao zbuniti. Popio je gutljaj vode, sasvim mirno spustio čašu na sto ispred sebe i počeo da govori.
„Ja sam se, gospođo sudija, još onoga dana zakleo da njegovo ime više nikada neću izgovoriti, zato ga nazivam nitkovom, jer to je ono što on po mom mišljenju jeste. Ako vama to ne odgovara, mogu ga ja zvati i drugačije, ali to neće zvučati ništa pristojnije, niti lepše, čak naprotiv.“, objasnio je, jasno i glasno, ovoga puta gledajući je ravno u oči, a ona je ne oklevajuči više ni trena u ruke uzela predmet uz pomoć kog je uvek izazivala mir i tišinu u sudnici, udarila dva puta njime po stolu i mada joj se na licu već mogao jasno videti bes, izgovorila – „Bezobrazni ste! Nemate pravo tako da mi se obraćate! Birajte reči! Poslednji put vas upozoravam! Vi… Nastavite!“, što je smirenijim tonom mogla.
„Nisam bezob…“, pošao je da zausti čovek, ali ga je jedan čovek u crnom, koji je stajao pokraj njega popreko pogledao i šapnuo – „Samo nastavite da opisujete događaj zbog koga ste ovde, molim vas“.
„U redu! Kako god!“, promrmljao je čovek nevoljno i nastavio – „U dnevnom boravku zatekao sam ga kako se, pijan kao letva, nagao nad mojom sestrom, koja je bila ležala na krevetu i vikao – „Kurvo! Kurvo, prokleta! – Neko vreme sam ih tako, bez reči i pokreta posmatrao, sve dok u jednom momentu, jedan od moja dva mlađašna nećaka, koja su stajala sćućurena i zagrljena u jednom od uglova sobe nije viknuo – „Ujače, ima užarenu šipku u kaminu, ubiće je! – Dok je on to govorio, ja sam pogledom bio ispratio da taj… On, vadi iz kamina tu šipku. Dakle, videvši da nije reagovao na sinovljeve reči, a nije se čak ni okrenuo ka meni… Uspaničio sam se i skočio na njegova leđa. Tek tada se on, instiktivno okrenuo ka meni i zamahuo da me udari istom tom vrelom šipkom, oteo sam mu je i… To je jedino čega se sećam… Kad sam došao sebi, video sam ga kako, bez svesti leži, a u mojim rukama nalazila se užarena šipka, koja je istovremeno bila prislonjena uz njegov vrat. Kad sam to video shvatio sam da je mrtav! Ubio sam ga! i to Istom onom šipkom kojom je on koji tren ranije planirao, no na sreću nije stigao da ubije moju sestru. Ubio sam ga i ne kajem se ni malo!”
„Ne kajete se ni malo?!“, ponovila je njegove reči, zbunjeno.
„Ne, ne kajem se, gospođo sudija, a ako mi dozvolite reći ću vam i zašto.“, uzvratio joj je, naizgled mirne duše i glave.
„Izvolite…“, stigla je da prozbori žena, minut pre no što je čovek nastavio svoje izlaganje.
„Znate gospođo sudija, ja imam samo jednu sestru, ovu moju…“, rekao je kratko i rukom pokazao na malenu, grbavu i izmučenu ženu, tužnog izraza lica, koja je sedela „sakrivena“ u jednom od ćoškova sudnice i čvrsto rukama grlila dvoje dece. – „Sa njom sam rastao… Ona me je pazila, dok sam bio malo dete… Pričala bajke, kuvala supe, čajeve, natapala obloge da mi spusti vrućicu svaki put kad bih od nje bolovao… Smejala se i zasmejavala me i kad joj do smeha nije bilo, a ja? Šta sam ja uradio? Dopustio sam da to krasno devojče, koje mi je posvetilo čitavo svoje detinjstvo i mladost, ispašta. Ćutao sam godinama, saginjao glavu pred njim i dopuštao mu da se prema njoj ophodi, kao prema nekoj životinji…“, govorio je čovek i uzdisao teško i strašno bolno.
„Kako to mislite?“, pitala je, pažljivo ga posmatrajući.
„Eto baš tako, kako rekoh, gospođo sudija. Godinama sam svedočio njegovim napadima na nju… Godinama posmatrao kako ju je psovao, pljuvao, bacao hranu koju bi mu skuvala. Godinama, bez ikakve reakcije gledao kako ju je šamarao, šutirao i udarao pesnicama, gde god bi stigao… Nije birao ni mesto ni vreme… A ja sam ćutao, jer tobože nije bila moja stvar da se u njihov odnos mešam. Zbog te svoje greške i uticaja okoline, umalo sestru ne izgubih tog dana… Tvrdim vam… Ubio bi je, ni trepnuo ne bi! Vi, niste bili tamo… Niste mogli da vidite njegovu nadmoć… Niste mogli da vidite njegov tamni, đavolski pogled, niti da čujete isti takav osmeh… Ali, ja jesam i svaki dan zahvaljujem bogu što jesam! Zbog svega što sam pred ovim sudom izneo mislim da imam puno pravo da kažem… Zaslužio je to, jer to nije prvi, ali je na sreću bio poslednji put da je on zlostavljao moju sestru.“
„Svedočili ste svemu tome?“, izgovorila je žena, sada već u mnogome drugačijim, staloženijim tonom.
„Jesam, gospođo sudija!“, odgovorio je tužno i po prvi put u toku razgovora sagao glavu.
„Zašto to niste prijavili nadležnim organima?“, nastavila je da ga „bombarduje“ pitanjima.
„Jesam!“ – odgovorio joj je, ponovo usmerivši pogled ka njenom. – „Jesam, jednom, ali oni ništa nisu učinili! Taj… On je rekao kako to nije istina, kako ga samo dušmani tako karakterišu. Moja sestra je ćutala, zbog dece, pretpostavljam, a oni su se samo okrenuli i otišli, kao da nisu videli njene modrice na telu i suze na licu… Eto… Tako je bilo, kunem se!“, reče čovek i obrisa rukom suze sa lica.
„U redu, ako nemate više ništa da dodate…“, krenu žena da kaže, ali on je prekinu. – „Nemam gospođo sudija, nemam ništa više da dodam sem da ja istinu rekoh danas, a vi sad činite što morate…“, reče i ostade da čvrsto, mirno, hladan kao led stoji na svojim nogama i krupnim crnim očima posmatra ženu koja je u ovom trenutku jedina znala šta će se sa njim dalje dešavati.
