Najlepši je prvi ulazak u more. Prvi u godini, a onda i svaki prvi u danu, pa onda onaj svaki prvi dodir tela sa talasima dok se probijaš kroz hladnoću plićaka. Plivam i smejem se. Svaki put kada uronim u tu vodu osećam da sam pobedila jedan delić straha, da mu barem malo prkosim. Zato plivam napred ka nepoznatom, obećavajućem.
Najlepši je prvi gutljaj prve jutarnje kafe, i prvi zalogaj kroasana sa džemom koji ide uz to. Svaki sledeći zalogaj podseća me na to koliko mi kombinacija slatkoće i masnoće ne prija. Ali taj prvi zalogaj…Kada bi svaki mogao da bude kao prvi. Kada bi postojao beskonačan broj prvih zalogaja…Onda taj prvi ne bi ni bio bitan, ne bi bio prvi.
Najlepši je prvi spust u zalazak sunca, po tek utabanom snegu. Onaj prvo trag na stazi nakon zatvaranja žice, krišom ukraden od svih koji će sutra ujutru izaći na skijalište.
Prvi dan škole, prvi dan odmora, prvo svitanje koje dočekaš ispred kluba dozivajući taksi, prvi gutljaj prve čaše vina prvog dana vikenda.
Prvi dim cigarete. Uh. Svaki sledeći je bljutav čak i neprijatan, peče grlo i smrdi. Sa svakim sledećim mrzim sebe što sam uopšte počela da pušim. A počela sam samo zbog tog prvog dima, zbog toga što volim da ga gledam kako se razliva od moje šake do beskraja. Zbog elegancije koju nosi tanka cigareta dok je držim među prstima i teatralnosti koja nastupa kada je prinosim usnama i otpuštam dim. Samo zbog tog jednog trenutka, tih nekoliko sekundi što glavi i duši daju mir. Zbog opuštenosti koju bez tog dima ne mogu da imam, koju samoj sebi ne mogu da priuštim.
