Tamo iza zelenih brda, gde penušavi talasi grle obale, rasla je jedna maslina. Širila je ka suncu svoje grane, prepune zrelih plodova. Njene uvek žedne korene hranila je drevna zemlja, bogata starim i dobro poznatim pričama. Dok je vetar, iz dalekih i nepoznatih krajeva, uvek donosio nove, i njenom srcu draže priče.
Svakog jutra galebovi bi, baš na njenim granama, međusobno pričali o stvarima koje su videli na putovanjima. Mrzela je njihovu hladnokrvnost, jer nisu marili hoće li je povrediti. Mada, znala je ona da im je to i bila namera, pa je s vremenom naučila da uživa u njihovim pričama, zamišljajući da je baš ona ta koja proživljava sve te avanture. Jednom se čak zapitala kakvog li je ukusa veverica ili miš, i kako to izgleda kopati po đubretu.
Uveče kad zvezde obasjaju nebo, a magle prekriju morsku površinu, maslina bi slušala pesmu morskih sirena. Napamet je znala svaki ton. Znala je kada pevaju moreplovcima, a kada pevuše samo za sebe. Dosadile su joj te pesme, isto koliko i pesme talasa. Čeznula je za nečim novim, za svetom iza obzorja, za svetom o kojem joj je vetar šaputao.
Kada bi zaspala, a mesečina joj nežno milovala plodove ušuškane među šiljatim lišćem, sanjala je o nekom drugačijem mirisu mora i drugačijem ukusu zemlje. Bio je to dug, i predug, život za živeti na istom mestu.
Jednog jutra maslina se probudila tužnija nego inače. Sanjala je kako poput vetra ili galebova putuje svetom. Toliko je bila zaokupljena tim predelima iz snova, da nije ni pozdravila devojčicu koja se uspela na brdašce. Nije joj čak ni napravila mesta u hladu kada se zadihana naslonila na njeno stablo. Ali, iako je sunce bilo u zenitu, hlad koji je njena krošnja pravila bio je mali ali dovoljan za obe.
“Maslino”, reče devojčica. “Zašto si tužna?”
Maslina ju je tek tada bolje pogledala. Imala je oči boje mora, a talasasta kosa joj se na suncu presijavala u svim mogućim nijansama zlata. Sigurno nije imala više od četiri godine.
Iako poznaje sve odrasle i svu decu koja žive u selu pod brdašcetom, maslina nikad nije videla devojčicu. Verovatno se sa roditeljima tek doselila, ili je bila samo u prolazu. A ta činjenica bila je dovoljna da je zainteresuje i skrene misli.
Maslina se lagano nagnula ka devojčici i šapnula: “Tužna sam jer nikada nisam videla ništa drugo osim ovih brda i uvale. I želim, stvarno želim da vidim mesta o kojima mi vetar šapuće. Eto zato sam tužna”.
“Nemoj biti tužna”, devojčica je razvukla usne u širok osmeh. A maslina je tada primetila dva razmaknuta zubića.
“Kako da ne budem?”, upitala ju je maslina.
“Moj otac je moreplovac. Svakog dana, dobro ne baš svakog, smo na drugom mestu. Taman se sprijateljim sa nekim i stvarno zavolim to mesto na kojem smo, a već moramo da odemo. To me jako rastužuje. I moj otac to zna ali ne mari mnogo o mojim željama”.
“Zar to nije divno?”, maslina je duboko udahnula već zamišljajući sebe kako se svakog dana, dobro ne baš svakog, budi na nekom novom mestu. Bilo bi to ostvarenje svih njenih snova.
“Bilo je zabavno u početku, priznajem, ali kasnije, brže nego što sam mogla i da zamislim, sve to je počelo da me umara i rastužuje”.
“Koliki je brod tvog oca?”, zamišljeno je upitala maslina.
“Veliki”, odgovorila je devojčica. “Mislim da sam čula kako neki čovek kaže da je prosečan, a to sigurno znači da je ogroman. Treba mi čitav sat da prepešačim od jednog njegovog kraja do drugog”.
“Divno!”, uzviknula je maslina. “To znači da će imati mesta i za mene. Neću vam zauzeti previše mesta, dovoljan mi je ćošak”.
“Moj otac često dovede novo drveće na brod, sigurna sam da neće biti problem ako i ti dođeš”.
“Šta radi sa tim drvećem?”, upitala je maslina.
“On kaže kako je to jako skupo i retko drveće. Brine se o njima sve dok ne dođe neki čovek i odnese ih. Nakon toga, moj otac danima ne skida osmeh s lica”.
Čuvši ovo, maslina se malo pokolebala. “Da li će tvoj otac hteti da me primi na brod? Nisam ja niti skupo niti retko drvo. Vidiš tamo dole, odmah nadomak sela, ima na stotine maslina i svaka je i mlađa i lepša od mene. Dok njih posećuju ljudi i goste se zrelim plodovima, mene ovde godinama niko nije posetio. Čak niko ni ne mari što moji plodovi prezreli propadaju”.
“Ne brini”, namignula joj je devojčica. “Ja ću mu reći da si najposebnija maslina ikada na celom svetu”.
“Da imam ruke sad bih te zagrlila!”, radosno je uzviknula maslina.
Devojčica se namrštila.
“Šta je bilo?”, upitala je maslina.
“Ti nemaš ni noge”, rekla je devojčica pa se zamislila. “Moj otac ima neku knjigu, velika je i teška, jednom sam je otvorila i videla sliku drveta. Tada sam prvi put saznala da drvo ima krošnju i pod zemljom, ali bez lišća”.
“To je tačno”, rekla je maslina. “Samo što se to ne zove krošnja već korenje i služi kako bi se drveće hranilo”.
“Pa kako onda misliš da pođeš sa nama? Zakopana si”.
Maslina tužno šmrcnu. “Kako tvoj otac dovodi drveće na brod?”
“Hm”, zamišljeno će devojčica lupkajući prstom po usnama. “Nisam sigurna, drveće na brodu mog oca je uvek u metalnim loncima. Mislim da i tebi treba jedan ako misliš da pođeš sa nama”.
“Ali ja nemam metalni lonac, kad malo bolje razmislim ne znam ni šta je a ni kako lonac izgleda”.
Devojčica joj je stavila topli dlan na stablo. “Ne brini, smislićemo nešto”.
Čuvši te reči, maslinu je svojim nevidljivim rukama obgrlila nada. “Stvarno bih volela da krenem sa vama”, rekla je.
Devojčica se nasmešila, a ona dva razmaknuta zubića zablistaše joj na suncu. “Bar ću imati društvo na brodu, i možda će onda biti zabavnije putovati”.
“Sigurna sam da hoće”, rekla je maslina ne umevši da sakrije sreću.
“Čekaj ovde. Odmah se vraćam!”
“U redu!”, povikala je maslina za njom, pa dodala nešto tišim tonom: “Nije kao da mogu tek tako da odskakućem odavde”.
Devojčica je u tren oka sišla niz brdašce.
Svaki trenutak bez nje, za maslinu se činio kao čitava večnost. Nije mogla a da ne pomisli da se uzalud nadala i da se devojčica neće vratiti, ali vratila se. Kada je maslina u daljini videla zlatnu glavicu kako poskakuje dok se uspinje, laknulo joj je.
“Mislim da imam plan”, rekla je devojčica zadihano.
“Šta ti je to u torbi?”, znatiželjno je upitala maslina.
“Moja lopata, ista je kao i očeva, samo što je moja manja. Svaki put kad pristanemo uz neku obalu ja njom kopam po pesku, imam čitavu kolekciju šarenog kamenja i školjki. A ovo je lonac”, devojčica ga je istresla na zemlju pokraj masline. Bio je plav sa belim tufnama. “Sad imamo sve što nam je potrebno”, radosno je zapljeskala ručicama.
Maslina nije mogla da veruje. Zar će stvarno videti svet? Zar je došao taj dan kada će konačno napustiti ovo mesto? Šta ako joj bude nedostajala pesma sirena? Šta ako poželi ponovo da čuje priče galebova? Ne, ne! Ne sme tako da razmišlja, pogotovo ne sada kada je na korak do ostvarenja svog najvećeg sna.
Devojčica je uzela lopatu i počela da kopa. Uzdahnula je. “Sa peskom je mnogo lakše”.
Međutim, maslina je nije čula, bila je izgubljena u mislima. Pokušala je da zamisli sve ono što će videti na putovanjima.
“Mislim da ne mogu ovo sama”, rekla je devojčica brišući znoj sa čela. “Zemlja je mnogo tvrda”, crvena u licu sela je na zemlju pokraj masline. “Jel me čuješ?”
Maslina se tek tada usredsredila na devojčicu. “Da, o čemu smo beše pričale?”
Devojčica ju je sumnjičavo pogledala. “Nisi me slušala jel da?”
“Oh, oprosti mi”, pokajnički će maslina. “Ne mogu da dočekam da krenemo na put”, rekavši to pogledala je u devojčicu. “Zašto ne kopaš?”
“Ne mogu. Zemlja je suviše tvrda”.
“Pokušaj”, zavapila je maslina. “Molim te pokušaj”.
Devojčica ju je poslušala pa se uz napor uspravila i ponovo pokušala. Ali nakon nekog vremena, obe su bile sigurne da nema pomaka.
Maslina tada gorko zaplaka.
“Nemoj da plačeš”, devojčica ju je zagrlila.
Bio je to prvi put da ju je neko, u njenom dugom i predugom životu, zagrlio. Taj osećaj toplih ručica, na staroj i gruboj kori, bio je nekako utešan.
Maslina šmrcnu. Nekako je u dubinama i slojevima svog stabla svo vreme osećala da će ovako biti, ali nada je nije napustila čak ni sada. Ispustila je jedan zlatni plod na zemlju, tik do devojčicinih bosih stopala.
“Uzmi ovu maslinu”, rekla je. “Zasadi je u tom plavom loncu i kada izraste potrudi se da uvek ima lep pogled. Jer…”, ponovo je šmrcnula. “Jer stvarno želim da vidim svet”.
Devojčica je obema rukama podigla zlatnu maslinu iz trave. “Ne brini, brinuću se o njoj”, reče devojčica sa suzama u očima. “A kada izraste, zemlju oko stabla ću ukrasiti šarenim kamenjem i školjkama koje sam pronašla”.
“Biće to najlepši lonac ikada”, maslina je rekla kroz suze. “Obećaj mi, da ako se ikada budeš vratila na ovo mesto, ne zaboravi da me posetiš i ispričaš šta si sve videla”.
“Obećavam”, više ne mogavši da suzdrži suze, devojčica ponovo zagrli staru maslinu. “Vratiću se što pre”.
“A ja ću te čekati”.
