Још један сасвим обичан Четвртак,
Ни по чему другачији од осталих,
Котрљао се незграпно као белутак,
Шутиран друмом свих пролазних.
Јесен је унајмила све градско дрвеће,
Да сашијe најфинији капут за путеве,
На пут крећу све трупе војске летеће,
Истим трагом куда су лани лутале.
Небо се замутило тмурним нотама,
Облак се шепурио поносно ко паун,
Неки потмули ветар ишао је меким стопама,
Све то давало ми је неки чудан наум.
Људи, попут сенки, немо су лелујали уоколо,
Тишина је владала над булеварима и трговима,
Корачао сам уздржано тим долом,
Дугим тмурним улицама, прекривеним бреговима..
Прелазећи преко белог мермерног моста,
Крајичком ока спазио сам њу,
Како по кеју шета, као вила горска,
Косе ношене ветром, као у сну.
Изгледала је као неки бели цвет,
Нежна ружа, љиљан или јасмин чак,
Својим је осмехом грејала свет,
Сваки њен корак био је ко облак лак.
Тад сам приметио да је пејзаж другачији,
Небо је примило боје са њеног џемпера,
Ветар је дашком чистио пут њеној кочији,
Чији траг је златила нека весела темпера.
Више није било мисли у мојој глави,
Која није била фокусирана на њу,
Ни мастила да се на папир стави,
Да детаљно опише чудесну сцену ту.
Имала је неке магичне ципелице,
И карнер од неког чаробног предива,
Од лупкања штиклица о степенице,
У мени крв је кључала и ледила.
Морао сам да сазнам ко је она,
Пред чијим ногама јесен бежи,
Одакле она пут до мог срца зна?
Слутим да у очима јој одговор лежи.
Сваким кораком, што сам јој бивао ближи,
Време је текло за десетинку спорије,
Чинило се да је притисак постајао нижи,
Имао сам о томе неке своје теорије.
Али већ је било касно за мудролије,
Земља је подрхтавала под ногама,
Био сам потпуно под дејством њене чаролије,
Каква се само среће у књигама.
Загледао сам се у те дубоке зелене очи,
Очарао ме је микро космос у њима,
Где су топлији дани и светлије ноћи,
И где небо далеко више звезда има.
Нашао сам извор седефног сјаја,
Који се улива у сваку моју песму,
И у сред тог цветног, зеленог гаја,
Опијао ме полен који ветрови нанесу.
Обилазио сам многе земље и нације,
Скривене у сенци њених зеница,
Многе давно изгубљене цивилизације,
Море и небо, све у оку носи женица..
Оним уображеним кораком је ушетала,
У оближњи бар, степеништем до шанка,
Као манекенка по писти, масом је прошетала,
Као балерина грациозна и танка.
А та биртија је била једна од оних,
Задимљених, скучених бирцуза,
Пијанкама и тучама склоних,
Права јазбина градских крпигуза.
Главни међу њима одважио се да јој приђе,
Брбљао је као да је дуго зна, што ме бринуло,
Зар је њен загрљај за таквог типа предвиђен?
Све ми се то, просто, нелогичним чинило.
Био је то један од оних хипика,
Који су се углавном виђали на таквим местима,
Самопрозвани аутсајдер сваког типика,
Био је најчешћи међу честима.
А она, ретка као Халејева комета,
Издвајала се из сваке масе и групе,
Просто, није део тог друштва и тог света,
Нарочито не те задимљене рупе.
Питања су се множила као хидра,
И необјашњиво је било откуд она ту,
Откуд ова мала префињена видра,
У овом малерозном, чађавом брлогу?
Док сам решавао мистерију као детектив,
Откриће ме је лупило изненада,
И истина ме је погодила као пројектил,
Као гром, отпочела канонада.
Као из најлепшег сна пробуђен,
Алармом најиритантнијих тонова,
Непомично сам бленуо зачуђен,
Зар је отровна стрела Купидонова?
Зашто мало бело јагње кокетира са вуком?
Какав ли је фазон успео да јој прода?
Срце би ми застало кад јој струкић такне руком,
Морао сам да је спасем од тог октопода.
Окупљам посаду, као храбри капетан,
Ширим једра и испловљавам ка њој,
Вођен сјајем њеног ока, избегавам спруд врлетан,
И пловим пуном паром, спреман за бој.
