Свеж априлски дан на палуби,
Посада је увелико спремна на Маркизу,
У које год једро човек да се задуби,
Закључио би, на крају, исту експертизу.
Горди, смеђи џин спремао се за полазак,
У луци Антверпен уобичајена бука,
Као да град очекује неки важан долазак,
Била је то престоница разних марифетлука.
Свуда су наоколо трчали раздрагани дечаци,
Са пластичним мачевима и шеширима на глави,
Као у својеврсном забавишту, са осмехом на фаци,
Сваки је знао прави начин да се забави.
Одјекивала је лука дечијим смехом и повицима,
Чланови посаде редом су викали на малишане,
Носећи тешке ковчеге, псовали су, слични ловцима,
Атмосфера је била прави сан за све капетане.
Џепни сат куцао је девети час тог јутра,
Било је време да испловимо ка пучини,
Маркиз прегледан споља и изнутра,
Ипак, главно тек треба да се учини.
Подигавши сидра, ослободили смо дивног дива,
Убрзо су се ширила једра на сва три јарбола,
Три поносита јарбола са по три једра на њима,
Девет величанствених белих парабола.
Брод је био изграђен од тамног багремовог дрвета,
Са издигнутом крмом, и Пуленом украшеним прамцем,
Под палубом девет спаваћих соба са по два кревета,
Опремљен канцеларијом, кухињом и помоћним чамцем.
У предворју соба, налазио се пртљажни део брода,
Наслагани сандуци сачињавали су тунел до кабине,
У којој је стајала мапама и компасом украшена комода,
Два прозора, и дрангулијама напуњене витрине.
На крају ходника, била су тамна дрвена врата,
Утврђена локотом, из никоме познатог разлога,
Кључић је стајао обешен капетану око врата,
Та су врата била вечна тема бродских еклога.
Садржину собе иза њих сви су кришом нагађали,
Низале су се теорије у касним сатима на палуби,
Каткад би се око тога морнари жустро свађали,
И толико би одлутали, да се брзо узрок свађе загуби.
Посаду је чинило десет морнара, поред капетана,
И један омалени сироти дечак, капетанов талија,
Ког је посада прихватила за равноправног члана,
И свима је био омиљен, као жива амајлија.
Кувар Гаспаре, такође омиљен међу морнарима,
Имао је јак италијански нагласак и оно ,,р” котрљајуће,
Често је викао, као наглув, сличан бубњарима,
Држећи монологе, дуге и ретко надахњујуће.
Често је брбљао о Италији и њеним лепотама,
Тврдио је да нигде није срео лепше море,
Ипак, умео је да држи пажњу давним анегдотама,
И знао је понешто о свим темама које се отворе.
Остатак посаде, чинили су шаренолики профили,
Са свих страна света, људи жељни авантура,
Неки бивша војна лица, неки обични цивили,
Људи различитих манира, ставова и позитура.
Ипак, све их је спојила ова плутајућа кућица,
Окружени километрима воде, без ичега на видику,
Постали су једна велика номадска породица,
У плутајућој кући, на пучини, у Северном Атлантику.
Ипак, већ није било члана посаде који није чезнуо,
И маштао, загледан у малену сличицу на длану,
На коју би баш тада, из ока један бисер клизнуо,
И открио све скривене емоције које у ту кап стану.
Једне баш такве ноћи, једна суза и у море кану,
И узбурка воду, разјари онај луди, ратни ветар,
Да разбије сваки брод који плови по океану,
И да га погази чизмом, као ружу мускетар.
Звезде су се скриле, небо је навукло црне завесе,
Онај бесни ветар је свом снагом дувао у ратни рог,
И скупио сву своју војску, да наш бродић разнесе,
На пучини није било никог, само олуја, ми и Бог.
Посада је хитро заузимала своје положаје,
На јарболима су се, као мокар веш, скупљала једра,
Најбрже што може, припремали смо се за окршаје,
Кад нас олуја, као љута мати, положи на своја бедра.
Таласи су, врло брзо, гутали баш све пред собом,
За кормилом су се с њима рвала три човека,
Свим средствима, борили смо се са олујном злобом,
Какву нисмо сретали раније, још од памтивека.
Одјекивао је простор повицима уплашене посаде,
И звуцима клизања чизама по мокрој палуби,
Јуначка битка, достојна места на странама илијаде.
Под којом је посустајао и тај ветар пагубни.
Стишивала се бура и звезде су се стидљиво враћале,
Као што је изненада почела, морала је и да престане,
И канда су се сузе месецима у једној чаши скупљале,
Па је баш та суза прелила и лила док све нису нестале.
Зора је на палубу вратила оно старо благостање,
Настављена је монотона биографија Маркиза,
Целокупна посада је након бдења отишла на спавање,
Остало је само кормило и уморни капетан иза.
