Ове сам ноћи лако схватио,
Колко је за срећу потребно мало,
Па ми се осмех на лице вратио,
Јер имам некога коме је стало.
Лежала си дуго, по мени посута,
Склупчана ту, на мојим грудима,
Спавала мирно, као мала кошута,
Скривена далеко од погледа људима.
И дуго сам те гледао, очаран и нем,
Чувао те као једино благо које имам,
Уверен да те од свих бранити смем,
Спреман да за тебе борим се са свима.
Но убрзо и ја утонух у сан,
Најзад спокојан и срећан,
И молим Бога да закасни дан,
Да бар минут дуже траје ова срећа.
Јер и у сну била си крај мене,
Грлила ме дуго, срчано и силно,
Цео свет ми поста раме једне жене,
А свако је море постало ми мирно.
У том загрљају нашао сам себе,
Нашао и дом, сигурност и мир,
Пожелех да живот проведем крај тебе,
Да пребродим сваки животни вир.
Заволео сам поглед са твог рамена,
И мирис твоје косе прожете ветром,
Јастук ми поста твоја блуза ланена,
Ослоњен на њега провео бих вечност.
Тај ми је загрљај открио тајну,
Што се дубоко у мени негде чува,
Обећавао сам другима неку љубав бајну,
Али ипак ти си моја љубав прва.
