ALISON

Te zime, dve nedelje nakon mog sedamnaestog rođendana, naslutio sam sijaset promena.

Zaista, beše to jedna od onih noći kada čovek hoda ulicama postojanja, predosećajući da će ga život zaskočiti iza ugla, forsirajući promene na njega.

U dnevnom boravku bi moj otac i majka neretko diskutovali o budućnosti Vojvodine. Otac mi je bio mađarski separatista koji se nadao da će se Vojvodina jednog dana vratiti Mađarskoj. On beše čudna ličnost; sa jedne strane proevropljanin i ‘zapadnjak’ levičar a sa druge konzervativac i patriota, negodujući na Nemačku, Francusku i Englesku zbog istorijskih posledica po njegovu voljenu Mađarsku.

Jednom kad sam ga, sa možda petnaest godina, pitao što se jednostavno ne preselimo u Pečuj ili barem Segedin, ako su već Srbi toliki ‘zlikovci’ koji su ‘ukrali’ južnu hungarsku teritoriju, on mi odgovori da nemamo dovoljno novca jer bismo tamo morali kupiti neku nekretninu i savladati još malo jezik.

-Sem toga – govorio bi – treba se tamo uklopiti.

-Pa dobro, mislim da bi nas prihvatili – rekoh mu.

-Ma ne bi to tako lako išlo – nastavio je – jer oni na nas ne gledaju kao na prave Mađare već kao nešto između Srbijanaca i njih.

Kasnije sam se uverio šta govori ali ipak mislim da on potajno nije hteo napustiti Srbiju.

Sada su on i majka razgledali pristigle račune. Prišao sam polako, hodajući k’o po jajima, udišući napetu atmosferu.

Kroz providne folije koverti videlo se na računima naše prezime – Kerekeš.

-Struja, voda, higijena, grejanje… – nabrajao je moj otac – samo da je sve skupa manje od dvadeset hiljada – reče mojoj majci.

Istina, otac nije imao nešto lukrativan posao, a majka je bila organista u lokalnoj crkvi. Odavno sam shvatio da velika kuća iziskuje velike rashode, još ako četvoro ljudi živi u njoj, cifre se lako nagomilaju ako se ne štedi.

Ipak, ja i moj mlađi brat smo se trudili da ne budemo na teretu. Pa, ja sam se trudio – moj braca je imao dvanaest godina. Radio sam kao barmen osam meseci, davajući pola plate u kuću i nekako smo uspevali da izađemo na kraj svakog meseca.

-Biće to sve dobro – rekla mu je, odloživši račune na stranu stola te mu sela u krilo. Tada su me primetili.

-Izvoli? – otac će, mazeći ženu po kosi.  – Vratio sam se sa posla.

– Dobro – reče majka – sad ćemo večerati. Pridruži se ako hoćeš.

-U redu – stegnuto rekoh te sam otišao u sobu da se presvučem. Posle dva minuta, ušao sam u kupatilo i oprao ruke, i tad uđe moj mlađi brat Kristijan.

-Kako si? – pitao sam ga – Jesi bio u školi danas?

-Dobro sam – odvratio je nezainteresovano – bio sam. Jesi ti danas šankerisao?

-Da znaš da jesam – rekoh, obrisavši ruke o peškir te izađoh.

U trpezariji je večera bila postavljena. Lazanje su se hladile u svačijem tanjiru osim u mom.

-Mama, možeš mi sipati lazanje dok ja odem po salvete? – ljubazno sam pitao.

-Šta, zar sam zaboravila salvete? – zbunjeno će ona.

-Da, ali nije problem, sad ću ja da skoknem.

-Sipaj sam kad se vratiš iz kuhinje – odvrati.

U kuhinji su salvete stojale u jednoj od fioka. Zgrabio sam par komada i izašao u trpezariju gde su sad svi bili na okupu i obedovali. Pridružio sam se, sipajući sebi porciju paste.  –E pa prijatno! – rekoh svima.

-I tebi, Atila! – reče bratić. Slušao sam čangrljanje escajga dok sam jeo i završivši, otac me je ozbiljno pogledao, kao da je čekao da odložim pribor. Opušteno je sedeo u stolici sa jednom rukom iza naslona, igrajući se sa čačkalicom na stolu.

-Da li si dobio platicu? – on će.

-Jesam – rekoh – celu dnevnicu.  –Daj tih pola.

Na brzinu sam otišao do hodnika po jaknu i vratio se sa novcem, stavivši pola sume na sto. Otac prebroja, delujući zadovoljno.

–Atila – počela je majka – nisam te čula da sviraš svoju flautu ovih dana.  – Ne brini, vežbam redovno.

Ona ustade i priđe kompjuteru. Kliktala je i kuckala na tastaturi pa se vrati da pospremi sto.

-Zapravo, ti pospremi sve ovo, mi idemo gore – zapovedila je, naredivši Kristijanu da opere zube i da se spremi za krevet.  – Šta si pisala malopre? – ja ću, podigavši vatrostalnu vanglu sa lazanjama – Ako nije tajna.

-Morala sam napisati jedan bitan imejl. Sutra ćemo imati važnog, gala gosta.

Upitno sam pogledao u oca. On me odmeri, klimajući glavom.

– Gošću, tačnije – dodao je – jedna muzičarka.

-Pa, više je pevačica – rekla je mama – Atila, sutra nas posećuje T.A.S. Tako je! Bolje bi ti bilo da ostaviš snažnu i pozitivnu impresiju!

Mama i papa me nisu gotivili pa bog, obraćajući svu pažnju na mlađanog brata od kako se on rodio, dok sam ja onda pao u poluzaborav. I to je u redu ali sve sam više sticao utisak da me roditelji jednostavno ne vole. Ponekad bih ostajao budan do kasno, misleći se da ih nagovorim da mi kažu od A do Š koji problem imaju sa mnom. Njih dvoje su se međusobno voleli i često bih bio probuđen usred noći zvukovima brutalnog seksa. Bilo mi je drago za njih i nisam ljubomorisao zbog nepažnje ali sam želeo znati pozadinu njihove ogorčenosti na mene. Eto, prosto mnoge stvari čovek mora prihvatiti.  „Možda je sve ovo samo deo mog krsta koji nosim“, pomislih, „moje zle sudbe“.

Sećam se kako je otac bio besan na mene kada sam mu rekao u jednoj maloj diskusiji da su mi Srpkinje bolje ribe od Mađarica. Čovek nedelju dana nije pričao sa mnom, trudeći se da me izbegava.

Legavši u krevet, razmišljao sam o onome što je majka izjavila. Nisam mogao shvatiti to ozbiljno, ali s obzirom na njihovu davno iščilelu ljubav prema meni, verovatno se nisu šalili sa mnom. Ha, u stvari, ne mogu ni da se setim kad su poslednji put. Istina, gajili su neko poštovanje prema meni kao kućnom poslovnom partneru. No, vest je bila tu i ostala.

Mnoga pitanja su se pojavila: otkud T.A.S.? Zašto? Kako je ova stupila u kontakt sa njom? Šta ona hoće od nas?

Majka mi ništa ne reče više od toga.

Uzeo sam telefon u ruku i potražio na internetu kad ima turneju i gde. Ispostavilo se da nema skoro. Ni u najavi.

Zaključao sam telefon i ostao time u mraku, znajući da će sutra sve razjasniti. Nisam mogao da otresem taj predosećaj da je to sutra sudbonosno.

…

Ujutru, pre nego što sam otišao na posao, prelistavao sam nekoliko enciklopedija i stručnu literaturu iz robotike i programiranja. Pored muzike, to je ono što me je privuklo odmalena. Učestvovao sam na školskom, regionalnom pa zatim državnom takmičenju iz robotike i modeliranja sa LEGO robotom kog sam sâm programirao i onda završio šesti razred.

Pošto sam uvek ustajao rano, nikad kasnije od šest ujutru, u trpezariji sam bio jedini. Popio sam kafu nabrzinu, pregrizao par krofni od prekjuče i krenuo u restoran u Beogradu.

Spoljni svet su zauzimali tišina i mraz dok se jutro još uvek širilo. Zvezdano nebo nada mnom kao da je htelo nešto da mi poruči i u taj mah mi se ponovo prikrao onaj osećaj neminovnosti.

Stavio sam kapu, zakopčao kožnu jaknu i krenuo u ono sutra od juče.

Oko podneva

T.A.S. je u jednom intervjuu izjavila da nikad nije bila u Srbiji.

Za skoro sve postoji prvi put, kako je T.A.S. zaključila, dok je letela u svom avionu u troposferi iznad Evrope. Ispod nje, mahinalno pogledavši kroz prozor, mogla je raspoznati hladna, januarska tla severne Italije.

Prvi sastanak sa njenom mađarskom penpall drugaricom koju je pre godinu dana upoznala preko interneta joj je donekle davao leptiriće u stomaku, setivši se njene poslednje prepiske sa gospođom Kerekeš o njihovom veoma neobičnom dogovoru, a i sem toga, nikada ranije nije srela pravog organistu.

T.A.S. je pomalo osećala grižu savesti, ali je mislila da razume položaj srpske Mađarice te nije mogla da odbije njenu čudnu i možda nehumanu ponudu, bez obzira što je bilo upakovano u šarmantno-očajni omot molbe i teške situacije.

Štrecnula se kada se pilot odjednom oglasio sa zvučnika.

-Gospođice, za sat vremena slećemo u Beograd – poručio je kapetan – budite spremni.

T.A.S. se promeškolji u sedištu, proteglivši se ka tavanici.

Njene oči su neuspešno potražile Sunce. Ono što jesu našle je fotografija Atile Drugog Kerekeša, o kome je toliko pozitivnog čula od gospođe Itegil-Kerekeš.

13:10

Sletevši na aerodorom „Nikola Tesla“, T.A.S. je sišla niz stepenice aviona, udahnuvši punim plućima hladni beogradski vazduh. U levoj ruci je držala kofer čija je drška bila privezana lisicama za njen vitki zglob.

Rekla je svom pilotu da sačeka u srpskoj prestonici dok ona skokne do takozvane Vojvodine.

U pratnji jednog telohranitelja, T.A.S. prođe kroz zgradu aerodroma te naruči taksi. S obzirom da je bila selebriti, zamaskirala se sa naočarima, hirurškom maskom i kapuljačom. Premda su male šanse da ju je neko prepoznao, primetila je par novinara sa kamerom. Ignorišući ih, brzo je izašla na čistinu. Sad, vozeći se taksijem prema Pančevu, motrila je na taksistu koji ju je merkao u retrovizoru.

Nakon pola sata, T.A.S. se našla na datoj joj adresi.

Vozaču je tutnula sto dolara u ruku, rekla mu thanks and goodbye i izađe sa telohraniteljem. Zatekla se pred belom kapijom kuće i pozvonila na zvonce.

…

Kokteli su mi bili nešto čim sam se uglavnom bavio kao barmen, kako pravljenje tako i njihova prezervacija.

Bio sam za šankom i prao sudove kad je prišla jedna crnokosa devojka. Zatražila je porto flip. Mahinalno sam je odmerio kako sam brisao čašu, i s obzirom da mi se učini da sam je ranije video, zadržao sam malo duži pogled.

-Jedan flip stiže za tebe – namignuo sam joj.

-Mm, jedva čekam – uzvratila je, oblizavši usne.

Za par minuta sam napravio kremasti porto flip i servirao.

-To! – ciknu pa popi pola čaše – Ah!

-Polako, jebote, tu ima i džina i ruma – koketno je upozorih ali koktel je već počeo delovati.

-Dopadaš mi se, Atila! – rekla je – I to mnogo!

-Čekaj, ka… – zbunjeno sam počeo – ej, ček’, ček’… Tamara?

-Da! – kikotala se – Setio si se! Koliko se nismo videli?

-Uh… – razmislih – pa, možda od petog razreda.

-Koju školu završavaš? – pitala je.

-Elektrotehničku – odgovorih, stavivši krpu na mesto – smer za elektrotehničara informacionih tehnologija i računara.

-Vau! – Tamara će – Ja sam u tehničkoj. Smer za tehnologa.

– Lepo, lepo – uzeo sam gutljaj njenog flipa, ne prekidajući pogled – a šta si ono beše rekla?

Šaka mi je odjednom klizila po njenom obrazu, na šta je ona uzela u ruku i poljubila mi nadlanicu.

-Hm, dobar ti je ovaj koktel – pohvalila je.

-E, sad završavam smenu – uzdahnuo sam, uzevši njenu sada praznu čašu da bih je oprao – pa bismo mogli da odemo negde… ili možda do tebe.  –Ah, ti kao da znaš da živim u Beogradu da tako predložiš – reče Tamara, smešeći se – e, saznala sam danas da je T.A.S. u Srbiji. Snimili su je neke novine, videla sam na njihovom sajtu. Što je sve malo čudno jer nema nikakvih zakazanih koncerata.

Tad se trgoh, setivši se svega od sinoć.

-…mada, možda ima nekoga ovde u Srbiji? Zamisli da se ispostavi da je T.A.S. Srpkinja! Ha ha ha!

-Da, nego – trapavo sam je zagrlio, postavši mi neprijatno – vidi, moram da idem, ali želim da se vidim sa tobom sutra, ako možeš.

-Mogu – kaza – što si se užurbao tako odjednom? Ideš na sastanak sa T.A.S.? A?!

Nasmejao sam se ukočeno.  – E, izvini zbog ovoga ali moram da žurim – kazah joj – sutra se vidimo. Imaš me na Satelitu da se dogovorimo?

-Naći ću te – Tamara odgovori uz kikot i namig – ne brini, još uvek traje zimski raspust. Vidimo se!

Poljubili smo se i rastali.

Prešao sam ulicu do stanice, promenio dva autobusa potom se ukrcah u onaj zeleni posle trideset minuta vožnje po Beogradu te otišao nazad za Pančevo.

Za sedamdeset minuta sam se našao pred belom kapijom svoje kuće. Kvaka beše vrlo hladna na dodir. Nije bilo vetra, niti snega ni kiše. Vladala je tišina. Vlažan vazduh me je gurao napred te otključah metalna vrata.

Ni o čemu nisam razmišljao, već samo pozvonio na sledeća ulazna vrata.

– Oh, that must be Atila! – veselo je zazvučala moja majka na engleskom – Sačekaj, sad ću!

Ne sećam se kad se poslednji put ovako obradovala mom dolasku. Pozdravio sam se sa Monikom koja je me samo ošinu ozbiljnim pogledom. Sva ona malopređašnja ushićenost nestade iz nje. Ali ipak, zagledan u njene oči, uočio sam nešto toplo, svetlucavo i gotovo iskričavo u njenom oku, kao da…  – Je li ti to…? – pošao sam pitati, ali ona me samo povuče preko praga i zatvori vrata, brišući obraze.

Dezorijentisan, trudio sam se shvatiti šta se upravo desilo.

No, pribrao sam se i izašavši iz hodnika, skrenuo sam desno ka dnevnoj sobi… i tad sam je ugledao, kao i ona mene.

Ovo je definitivno bila ozbiljna situacija, kako mi je poručivao kamen koji mi se spustio u grudima.

T.A.S., glavom i bradom, prišla mi je i pružila ruku.

Beše oko dva centimetra niža od mene. Nosila je na sebi crvenu rolku, crne pantlone, minđuše u obliku srca, ravne čizme i malo šminke. Prenevši se iz prvog utiska, stegao sam joj ruku, pozdravivši se. Bogami, bila je vrlo slatka uživo. Zaista, bio sam očaran.

Tad sam obratio pažnju oko sebe, ugledavši svog oca kako me  posmatra. Izgledao je nekako svečano, podsetivši me na Majkla Korleonea dok je sedeo u fotelji, iako nije bio bog zna kako odeven.

Mlađi brat ne beše u prostoriji. Takođe, spazih debeo crni kofer na stolu ispred T.A.S.

Kako su se iznenađenja staložila, seo sam na sofu nedaleko od T.A.S., kad mi ona pokaže, uz biserni osmeh, da sednem tik do nje, što sam i učinio.

-Ne znam kako da reagujem na ovo – priznao sam joj, osećavši kako rumenim – mislio sam da je moja majka bila neozbiljna.

– Ah ne, iako sam i ja to mislila – reče T.A.S. – ispostavilo se da ona zaista ovo želi.  –Šta to? – zbunjeno sam pitao, pogledavši u njih obe.   – I… da li je u tom koferu ono što mislim da jeste?

T.A.S. se promeškolji, pažljivo otvorivši kofer koji škljocnu čim se složiše brojevi šifre.

-Monika, iako prihvatam sve ovo – rekla je – možda si mogla na neki bolji način da popraviš svoje finansije, ali kako hoćeš. Your call.

Stavila mi je ruku na butinu, opasno me pogledavši.

-…meni odgovara – dodala je, namignuvši mi.

Žice mi se spojiše. Nisam više sumnjao šta je u koferu, samo nisam znao koliko. Bacio sam pogled na svoje roditelje, koji su me posmatrali sa hladnom izvesnošću, kao da računaju da će im se plan ostvariti.

-Da li je ovo ono što mislim da jeste? – tiho sam pitao. Osećao sam kako tonem u blag šok.

Moj otac je samo ustao, prišao T.A.S., stao pored nje i primakao kofer, počevši da broji novac. Naizmenično sam gledao u Moniku, naizmenično u scenu Atile Prvog koji je prelistavao uredno poređane i označene svežnjeve novčanica.

-Da, tačno tri miliona – izračunao je za par minuta – kao po dogovoru.

-Pa, Monika, bilo mi je drago – izjavi T.A.S. – samo potpišite ove kopije ugovora.

Izvadila je dva ista papira iz svoje kožne torbe. Istrgao sam joj jedan list iz ruke i pročitao naglas, ustavši sa sofe.

-„Ovim kupoprodajnim ugovorom se stranka gospođe i gospodina  Kerekeš slaže i daje saglasnost za prodaju maloletnog lica Atile Kerekeša – čitao sam – u vlasništvo T.A.S., odnosno kupca, u iznosu od tri miliona dolara, dana desetog januara dve hiljade sedamnaeste godine“.

Polako sam spustio papir.  Koktel potpunog šoka se sastojao od gneva, razočaranja, slomljenosti i sve sa gustim šlagom bola.

–Dakle tako – izustio sam – sve je kulminiralo u ovome, i još kao kec na deset, oparili ste se i to žestoko. Mislim, ako je samo zbog para… – pocepao sam ugovor – ako je samo zbog jebenih para…

Stropoštao sam se na sofu, spustivši glavu u šake.

T.A.S. je sela pored mene, zagrlivši me.

-Ne brini, Atila – tiho je rekla, približivši mi usne sasvim blizu – tvoji roditelji su mi jasno rekli da te više ne vole toliko. A i da, novac jeste bio faktor.
Nije me ništa utešilo premda sam bio previše utučen da bilo šta kažem. Shvatao sam da sam maloletan, da im se može.

Ovo mora da je kriminalno delo, razmišljao sam, ako policija…

Ipak, jedna realizacija je takođe bila tu: da je ovo sve, možda, premda, jedna velika prilika.

-Hej – nastavila je T.A.S. – čula sam da si virtuoz na flauti. Želim da čujem. Može?

Klimao sam glavom, polako ustavši i još jednom opazio telohranitelja T.A.S., koji je sve vreme tu stajao u ćošku i bio nemi, pasivni svedok. Kako sam pošao prema stepeništu da bih se popeo u svoju sobu, bodigard od T.A.S. me je skoro neopaženo pratio. Zamalo. Znao sam da je imao u vidu mogućnost da ću pokušati pobeći te je zauzeo poziciju ispod stepeništa. Nisam ga krivio; čovek je samo radio svoj posao.

Ušavši u sada nekadašnju svoju sobu, uzeo sam futrolu sa flautom i sišao dole, zatvorivši vrata.

-I da pozovem policiju – šaputao sam za sebe iza vrata – misliće da ih zafrkavam…

Sišavši nazad u dnevni boravak, nisam gubio vreme; ni o čemu više nisam razmišljao dok sam sklapao flautu i otpočeo sa svirkom. Prosto sam pustio svoje naprslo dostojanstvo i parčiće emocija i bilo kakvog osećaja da se spoje i sliju u melodijskoj fuziji i fisiji koje su napuštale moj instrument.

Završivši, otvorio sam oči i gledao u plafon.

Ono shvatanje da iz svega ovoga može proizaći nešto pozitivno je poraslo čim mi je T.A.S. počela aplaudirati. Približila mi se i poljubila me u obraz.

-To je bilo prelepo! Fantastično! – hvalila me je – Bravo! Tebi će biti super sa mnom! Gledaj na ovo kao usvajanje!

Okrenuo sam se ka njoj, smogavši snage da je pogledam.

-A… šta sam ja onda tebi? – pitah.

–Šta god poželiš – rekla je, pomazivši me po vratu – ti i ja ćemo snimiti takav album.  I sad… – gleda na časovnik – moramo poći!

-Pretpostavljam da će tamo moći završiti školu, zar ne? – pitala je moja biološka, nekadašnja majka.

-Naravno – T.A.S. odgovori – to su samo još tri semestra, koliko razumem.

Stoički sam klimao glavom.

–Ne brini ni za šta, medeni – nastavila je, polizavši mi desni obraz – I’m your mommy now.