Leži u krevet umoran. Gleda u plafon.
Plafon je umoran od njegovog gledanja.
Kaže da prekine gledanje ili preti padanjem. Jer i padanje je umorno od stalnog provlačenja kroz njegov život, pa mu još fali i plafon !
– Dobro, izvini ! – reče naš umorni junak i naglo skrenu pogled ka zidu.
To je bilo dovoljno da se seti glavobolje.
– Nemoj da me se sećaš ! – reče glavobolja, umorna sam od tvojih razloga za bol. A i sećanja su umorna od tvoje nebrige za njih.
– Briga me, nemam nameru da renoviram sećanja, onakva su kakva su i bila!
Jedva da je dovršio rečenicu, kad iznenada ostade bez moći govora.
Bila je to zavera. Glavobolja je organizovala generalni štrajk.
“ŠTRAJK UMORA”
Usne su umorne od gaženja. Od gaženja armije reči preko njih.
Reči su umorne od brzine. Od brzine prolaska kroz tuđe uši.
Uši su umorne od istih rečenica. Od istih rečenica koje mu svi ponavljaju.
Rečenice su umorne od prolaznosti i kao i sve prolazno, umorne od besmisla.
Pošto nije imao moć govora, naš umornik, odmisli mislima:
– Vaš umor je smešan ! Kao i vaš štrajk. To što vi nazivate umorom, nije umor, već vaše razočarenje. Umor se javlja kada pretrpiš mnogo razočerenja…mada se može javiti i bez njih. Uostalom vi ste svi deo mene, tako da porediti to vaše osećanje, sa mojim umorom, je neumesno.
Napravio je kratku pauzu, a zatim nastavio govoriti mislima:
– Ja sam veoma umoran. Prvo od osećanja. Zatim od ljubavi. Mislim da vam je jasno da je ljubav bila prvo umorna od mene, pa tek onda ja od nje. Od sreće ! Da, da, od sreće umoran, ko bi rekao? Od njene stalne nestalnosti.
Umoran od bolesti, od osmeha, od sna…
…od hrane, od vazduha…
…od saveta, od načina, od utehe, od ciljeva…
Posledice su umorne od izbora.
A ja još i od predaka, od nasledstva…
…od poretka, od zakona, od obaveza i moranja (obaveze su umorne od imanja)…
…od godina, od budućnosti, od razloga za život…
Štrajk je prekinut!
Obrazloženje je glasilo: “Samoća umoru, odmor stvara”.
Našem umorniku se vrati moć govora, glavobolja nestade i on polako utonu u san.
Sanjao je umor, sanjao je život, sanjao je smisao.
Život je bio umoran od oblika u kojima se nalazi. To nije značilo da ti oblici nisu zaslužili da žive, već da je život kažnjen da živi u njima. Pored te velike kazne, život je bio umoran i od ljudi koji su puni njega-života. Umorio ga njihov egoizam.
U snu je još naišao i na mržnju, koja je bila umorna od zla. Zlo je pak bilo umorno od stalnog pozivanja u ime dobra? Ko bi rekao da će u snu sresti i budućnost. Budućnost, kao i svaka budućnost, umorna od čekanja na nju…
Išavši kroz svoj san, primetio je da veliki broj ljudi stalno trči tamo-vamo. Naš umornik ih upita, za čim trče, šta to trže? Oni mu rekoše da se konačno smisao umorio od bežanja i da ga je sad lakše, tako umornog naći.
Za divno čudo, naš sanjar, primeti da smisao sam sedi usred sna. Ispred njega jasan ko dan, dok svi izbezumljeno trče oko njega. Da sve bude još neobičnije, smisao mu reče da se nikada nije ni makao sa tog mesta.
Pomalo zbunjen, u sopstvenom snu, naš junak nije znao šta više da radi, kuda da ide i šta da traži. Uz to ljudi koji su prolazili pored njega sve češće su mu dobacivali jednu reč “samo” !?
– Šta samo ? – upita.
– Pa samoubistvo, šta drugo ! – odgovoriše mu.
– E dragi moji, ni ono više nije samo. Našlo je društvo i propilo se od umora.
