Još jedan sasvim običan Četvrtak,
Ni po čemu drugačiji od ostalih,
Kotrljao se nezgrapno kao belutak,
Šutiran drumom svih prolaznih.
Jesen je unajmila sve gradsko drveće,
Da sašije najfiniji kaput za puteve,
Na put kreću sve trupe vojske leteće,
Istim tragom kuda su lani lutale.
Nebo se zamutilo tmurnim notama,
Oblak se šepurio ponosno ko paun,
Neki potmuli vetar išao je mekim stopama,
Sve to davalo mi je neki čudan naum.
Ljudi, poput senki, nemo su lelujali uokolo,
Tišina je vladala nad bulevarima i trgovima,
Koračao sam uzdržano tim dolom,
Dugim tmurnim ulicama, prekrivenim bregovima..
Prelazeći preko belog mermernog mosta,
Krajičkom oka spazio sam nju,
Kako po keju šeta, kao vila gorska,
Kose nošene vetrom, kao u snu.
Izgledala je kao neki beli cvet,
Nežna ruža, ljiljan ili jasmin čak,
Svojim je osmehom grejala svet,
Svaki njen korak bio je ko oblak lak.
Tad sam primetio da je pejzaž drugačiji,
Nebo je primilo boje sa njenog džempera,
Vetar je daškom čistio put njenoj kočiji,
Čiji trag je zlatila neka vesela tempera.
Više nije bilo misli u mojoj glavi,
Koja nije bila fokusirana na nju,
Ni mastila da se na papir stavi,
Da detaljno opiše čudesnu scenu tu.
Imala je neke magične cipelice,
I karner od nekog čarobnog prediva,
Od lupkanja štiklica o stepenice,
U meni krv je ključala i ledila.
Morao sam da saznam ko je ona,
Pred čijim nogama jesen beži,
Odakle ona put do mog srca zna?
Slutim da u očima joj odgovor leži.
Svakim korakom, što sam joj bivao bliži,
Vreme je teklo za desetinku sporije,
Činilo se da je pritisak postajao niži,
Imao sam o tome neke svoje teorije.
Ali već je bilo kasno za mudrolije,
Zemlja je podrhtavala pod nogama,
Bio sam potpuno pod dejstvom njene čarolije,
Kakva se samo sreće u knjigama.
Zagledao sam se u te duboke zelene oči,
Očarao me je mikro kosmos u njima,
Gde su topliji dani i svetlije noći,
I gde nebo daleko više zvezda ima.
Našao sam izvor sedefnog sjaja,
Koji se uliva u svaku moju pesmu,
I u sred tog cvetnog, zelenog gaja,
Opijao me polen koji vetrovi nanesu.
Obilazio sam mnoge zemlje i nacije,
Skrivene u senci njenih zenica,
Mnoge davno izgubljene civilizacije,
More i nebo, sve u oku nosi ženica..
Onim uobraženim korakom je ušetala,
U obližnji bar, stepeništem do šanka,
Kao manekenka po pisti, masom je prošetala,
Kao balerina graciozna i tanka.
A ta birtija je bila jedna od onih,
Zadimljenih, skučenih bircuza,
Pijankama i tučama sklonih,
Prava jazbina gradskih krpiguza.
Glavni među njima odvažio se da joj priđe,
Brbljao je kao da je dugo zna, što me brinulo,
Zar je njen zagrljaj za takvog tipa predviđen?
Sve mi se to, prosto, nelogičnim činilo.
Bio je to jedan od onih hipika,
Koji su se uglavnom viđali na takvim mestima,
Samoprozvani autsajder svakog tipika,
Bio je najčešći među čestima.
A ona, retka kao Halejeva kometa,
Izdvajala se iz svake mase i grupe,
Prosto, nije deo tog društva i tog sveta,
Naročito ne te zadimljene rupe.
Pitanja su se množila kao hidra,
I neobjašnjivo je bilo otkud ona tu,
Otkud ova mala prefinjena vidra,
U ovom maleroznom, čađavom brlogu?
Dok sam rešavao misteriju kao detektiv,
Otkriće me je lupilo iznenada,
I istina me je pogodila kao projektil,
Kao grom, otpočela kanonada.
Kao iz najlepšeg sna probuđen,
Alarmom najiritantnijih tonova,
Nepomično sam blenuo začuđen,
Zar je otrovna strela Kupidonova?
Zašto malo belo jagnje koketira sa vukom?
Kakav li je fazon uspeo da joj proda?
Srce bi mi zastalo kad joj strukić takne rukom,
Morao sam da je spasem od tog oktopoda.
Okupljam posadu, kao hrabri kapetan,
Širim jedra i isplovljavam ka njoj,
Vođen sjajem njenog oka, izbegavam sprud vrletan,
I plovim punom parom, spreman za boj.
