Navukao sam manžetnu aparata za merenje pritiska na levu nadlakticu, proverio da li je dovoljno stegnuta i pritisnuo dugme. Brojke na malom displeju oživeše. Zažmurio sam i duboko udahnuo kako bih sprečio ubrzavanje pulsa pošto mi se telo prilikom pokušaja bilo kakve kvantifikacije njegovog postojanja opiralo merenju. Osećam da me oko mišice stežu nečiji prsti. Cirkulacija se na trenutak prekida, a onda sledi opuštanje. Udah, izdah. Čekam da uređaj zapišti da bih konačno otvorio oči.
Na zgarištu između zgrada pokorenih bombama otac-deda i sin-otac zaobilaze izvrnute utrobe nekadašnjih domova. Pogođeni stanovi nalikuju grotesknim kućama za lutke presečenim napola, u kojima i dalje vise kuhinjski elementi, iako zidova ni podova više nema. Otac-deda čvrsto drži bosonogog sina-oca za ruku i pušta je tek kad ugleda kako iz hrpe ruševina viri nečiji ud. Glasom koji ne trpi protivljenje kaže mu da sačeka, pa požuri do nastradalog.
Ostavio ga je pored polomljenog klavira čije su dirke rasute po prašini. Dečak stavlja ruke u džepove i igra se sa onim što mu je otac-deda dao da sačuva. Otac-deda razmakne krš koliko može i proveri da li je osoba još živa, iako već zna odgovor. Steže vilicu. Onda pogleda cipele, pretura po džepovima, razdrlji košulju i pregleda ruke. Sve što može ponese sa sobom. Zlatne zube ne dira. Najvažnije mu je da sinu pronađe cipele. Dok razmišlja o tome, još jednom pogledom preleti preko ruševina tražeći manje telo. Strese se. Rat je, ako hoće da prežive moraju učiniti sve što je do njih. Dok čeka da otac-deda završi s poslom, dečak iz džepa vadi zlatan prsten i snažno ga stišće u ruci. Sin-otac isprobava cipele. Dva broja su veće, ali skoro nove. Iako zna da će mu napraviti rane na stopalima, ćuti pritisnut pogledom dede-oca.
Smrad zgarišta mi je u nozdrvama. Otvaram oči i vidim da će za dva minuta hleb u tosteru biti skoro ugljenisan. Volim hrskanje prepečenog hleba pod zubima. Namestim posteljinu i sažvaćem žilavi zalogaj, i to su već dva uspešno obavljena zadatka za početak dana. Šta će se dešavati kasnije, pitanje je raspleta okolnosti i ne zavisi od mene.
Brojke se zaustavljaju. 121/89, puls 74.
Podnošljivo za pedesetogodišnjaka, mada je donja vrednost neznatno povišena. To me, doduše, ne iznenađuje, opuštanje srca mi je nepoznanica. Pritisak inače ne merim skoro nikad, ali pošto narednih deset dana privremeno živim sa ocem, to je deo našeg jutarnjeg rituala između pranja zuba i kafe.
– Nisi loš – kaže i zauzima moje mesto.
Sve vreme mi stoji iznad glave pridržavajući se za hodalicu s kojom se druži proteklih šest meseci, otkako je operisao kuk. Polomio je glavu butne kosti pokušavajući da otvori krevet dok mu se četvorogodišnji unuk vrzmao oko nogu, što se nikad ne bi desilo dok smo brat i ja bili mali. Uvek smo bili na odstojanju, kao da imamo zabranu prilaska dok se otac ne odobrovolji. U pitanju je bratovljev sin. Ja mu više dođem kao ćorsokak.
Njih dvojica su na moru sa snajom i mojom majkom, pa je meni dopalo da preuzmem brigu o ocu, mada smo svi vrlo dobro znali da ću samo ispunjavati neobične zahteve razmažene osamdesetosmogodišnje glave porodice.
Uvežbanim pokretima ponavlja moje malopređašnje. To radi polako, kako bi mi pokazao kako se pravilno stavlja manžetna i u kom položaju se drži ruka. Kao i obično, zakašlje se pred sam kraj merenja. Psuje. 151/90, puls 71. Zapisuje rezultat u beležnicu, stavlja u šaku lekove za regulisanje pritiska i guta ih bez vode. Merićemo pritisak posle ručka i predveče pre dnevnika.
– Sve bi’ ja lako da mi se ne vrti u glavi – kaže.
– Tata, tebi se stalno vrti, ignoriši to i guraj dalje.
– Lako je tebi to da kažeš kad ne znaš kakav je osećaj.
– Meni već dve godine zuji levo uvo pa više ni ne obraćam pažnju.
– Obraćaš, čim mi pričaš o zujanju.
– Kako hoćeš, znaš i sam da vrtoglavica neće prestati.
Jedan od simptoma mijelodisplastičnog sindroma je anemija s niskim vrednostima hemoglobina. Ona nastaje kad se smanji broj eritrocita ili nivo hemoglobina u krvi. Zbog toga telo ne dobija dovoljno kiseonika što dovodi do hipoksije organa, uključujući i mozak. Može smanjiti i volumen krvi u telu. To često izaziva vrtoglavicu, umor, osećaj slabosti, nestabilnost i zapitanost kako da izađemo na kraj sa samim sobom. Zbog manjka kiseonika, srce pokušava da nadoknadi gubitak krvi tako što ubrzava rad, kako bi više krvi stiglo do vitalnih organa. Ovo dodatno opterećenje srca i brzina kontrakcija mogu izazvati osećaj nesvestice i nestabilnosti jer čovek ne stiže da razmišlja pa telo ne može da isprati potrebe mozga. Nedostatak kiseonika može uticati i na vestibularni sistem u unutrašnjem uhu, odgovoran za održavanje ravnoteže. Bilo kakva operacija u tom predelu može dovesti do smanjenja njegove funkcije.
Otac po kući nosi digitalni časovnik koji mu meri puls i zasićenost krvi kiseonikom, ali ne i vrtoglavicu. Meni je poklonio stari s kazaljkama, iako ne volim da na ruci imam podsetnik na prolaznost. Otac nikad nije kasnio i terao nas je da na voz krenemo tri sata ranije kako bi našao dobro mesto za kola u onom metalnom čudovištu koje guta automobile. Bratu i meni se činilo da tako sputana nikad više neće izaći napolje, ali smo svejedno voleli da sedimo na zadnjem sedištu dok je otac pažljivo vozio po metalnim žlebovima. Kad bismo se zaustavili, radnici bi postavili kaiševe na točkove i podmetnuli klinove. Ciljali smo da uvek budemo negde u sredini. Otac bi zbog toga ponekad čak i propuštao ljude, sve bi se oteglo, nama dvojici postalo dosadno, pa bismo jedan drugom gurali prst ovlažen pljuvačkom u uvo. To bi se brzo pretvaralo u koškanje dok otac ne bi podviknuo. Posle toga bismo sedeli u zadimljenoj kafani do polaska, cevčili gazirani sok i provlačili prste kroz progorele karirane stolnjake dok se svet oko nas komešao mirišući na uzbuđenje pred put u nepoznato.
Zamenio sam braon narukvicu svetloplavom. Ocu se nije dopala, kaže da je kao za decu. Mažem puter na tost, ali umesto da se topi, na površini ostaju komadići koji liče na polomljene dirke klavira na crnilu pregorelog hleba.
(ovo je prvo poglavlje romana “Pozdravite moga tatu”)
