Prvo sam prestala da pevam. Onda sam prestala da crtam. Na kraju sam prestala da pišem. Vremenom sam počinjala sve teže i da dišem.
Prestala sam da pevam kada sam čula pevače koji su mi zaledili glasne žice. Pored njih bi se čovek potrudio da ne zapeva ni samoglasnik prilikom govora, makar mu to bio prirodan akcenat.
Prestala sam da crtam kada sam videla slike koje su u par znalačkih poteza postidele moj celonoćni trud.
Prestala sam da pišem kada sam pročitala neke rečenice koje su moju misao bolje objasnile od moje – misli.
Izgledalo je fer, logično. Ipak, sve manje sam disala.
Onda sam upoznala ljude koji se raduju kad pevam, koji uživaju dok crtam, koji čitaju dok pišem. Polako sam ponovo počinjala i da dišem.
Nije do mene. Isto sam pevala, crtala i pisala.
Ako dozvoliš da ti zalede glasne žice, da zgaze tvoju neprospavanu noć, da ne čuju tvoju reč, jeste do tebe. Glas, neprospavana noć i reč se ne daju bilo kome. Samo onima koji im se raduju.
