Aerodrom je moje omiljeno mesto. Ako ste ikada primetili taj gusti, intenzivni vazduh kad u njega zakoračite, to je miris radosti studenta koji se vraća kući posle dugog polugodišta, nečije uzbuđenje zbog odlaska na predugo čekani odmor, miris hitnosti i neizvesnosti onoga što vas čeka na drugoj strani leta, a za mene strepnja i radost zbog našeg ponovnog susreta.
Čekajući poziv za ukrcavanje, moje lutajuće misli prekida nezadovoljstvo elegantne gospođe na šalteru.
„Kalm zaun, sinjora!“ – iznervirano odgovara šalterska službenica. Zamišljam kako bi joj najradije zatvorila prozorčić ispred nosa sa natpisom „Pauza“ ali to nije takva vrsta šaltera. Gospođa u širokom kaputu od kašmira nije navikla na drzak ton i odbijanje.
„Non volgio calmarmi!“ – odbijala je ona da se smiri. Ipak, ona je možda i jedina koja zapravo pripada na ovom letu. Sve u vezi nje je govorilo da je iz Rima. Njeno držanje i gestikulacija rukama, velika moderna tašna i skupe cipele. Mislim da sam mogla i parfem da joj osetim iako sam sedela malo dalje.
Zabavljalo me je to, ali bila sam bezbrižna, jer ipak idem u Rim. Prvi put i to sa tobom! Dogovor je da se nađemo tamo, jer ne živimo u istom mestu, čak ni u istoj državi, zato se i ne viđamo često, ali kad se vidimo…ah!
Razvukao mi se osmeh u momentu kada sam se setila kako si rekao da idemo na tri dana. Tri dana?? Pa nećemo uspeti videti ni pogled iz sobe za tako kratko vreme. Nasmejao si se i ti na to, jer si shvatio šta si rekao. Nismo se videli pola godine, moje ruke su te se zaželele. Pričamo mi ponekad telefonom, ali uglavnom razmenjujemo poruke. Ma šta možeš zaista reći u tako kratkoj formi? Skoro pa ništa.
Sad je prilika koju čekam već dugo da ti kažem kako se osećam i koliko mi značiš. Mada, mislim da znaš iako ti to nisam rečima nikada rekla. Sve što nisam mogla ili znala da ti kažem, pokušala sam da ti pokažem. Jesi li osetio? Znaš onaj put kada smo ležali tako zagrljeni u tišini kako sam ti mazila lice? U stvari sam pokušavala da te zapamtim prstima. Tvoje guste obrve i ravan nos, oštra brada i pune usne, svaki pedalj tvoga lica sam prošla, a onda sam te poljubila u oči. Prvo jedno, a onda u drugo.
U Rimu ću imati šansu da ti se napokon otvorim, da se ogolim i kažem šta imam. Usput ćemo ići u razgledanje večnog grada. Dogovorili smo se da posetimo par nezaobilaznih znamenitosti i jedan muzej. Mislim da je to sasvim dovoljno, ipak ćemo svuda pešačiti, izabrala sam nam apartman na dobroj lokaciji, ne želim da se previše umaramo. Jedva čekam da te vidim.
Situacija na šalteru se primirila, gospođa Italijanka je prestala da objašnjava rukama, a žena za šalterom je namestila neki usiljeni osmeh, izgleda da je sad već izvesno da će avion uskoro poleteti.
Sa moje leve strane su ogromni prozori koji gledaju na pistu. Harmonika tunel spreman da se priključi na avion kao pijavica na plen. Jutarnje sunce obasjava već parkirane avione i svojom toplinom obećava ispunjenje želje ljubavnika. Gledam kako na svetlosti sitna prašina igra tu ispred mene i shvatim da si i ti pre šest meseci sedeo ovde negde i čekao svoj let kući. Ja sam već tada bila na svom putu u kolima, ridajući jer smo se upravo rastali. Toliko mi je teško da te pustim da ideš, svaki put sve teže.
Tačno znam šta me čeka kada se rastanemo: mrak. Suze koje ne smem da pokažem, jer niko ne sme da zna tebe i mene. Ne znam kako bih im objasnila šta smo to mi. Ko sam ja tebi između čaršava, dok me razotkrivaš pogledom, razoružavaš poljupcima, u raznim gradovima i njihovim ulicama kojima se šetamo držeći se za ruke? Ne želim da me slučajno išta pitaju u vezi tebe, jer i samo pitanje može da me slomi. Mi smo trenutak sreće i vek čežnje istovremeno.
Slaću ti poruke u kojima se trudim da zvučim ok, ali da ipak ne misliš da mi je sve jedno. Budiću se u sred noći, oblivena znojem tražeći te po krevetu. Bol će se protezati sve od stomaka preko srca i izbijati kroz ruke koje ne shvataju da si juče bio tu, a danas više nisi. Svaki moj dan započeće i završiće se sa mislima o tebi. I tako nedeljama, dok opet ne odlučim da ti iskreno kažem kako se osećam, sledeći put kada te vidim.
Ovaj put sam spremna. Zamišljam kako gledam u te tvoje prokleto zelene oči, dok mi svaka ćelija u telu igra od uzbuđenja i progovaram: „Dragi moj, satenski čoveče, želim nešto da ti kažem i da te pitam, i na to ne moraš odmah da mi odgovoriš, ali bih volela da dobijem odgovor. Sviđaš mi se…jako… i posebno mi se sviđa sve ono što imamo kad se vidimo, jer mi to govori da ovde postoji pravi potencijal. U stvari…ja te volim. Eto, rekla sam! Ali, koliko je surovo vreme koje provedemo odvojeni, dok razmišljam o nama i kako bi nam bilo da smo stalno zajedno. Ja više ne mogu da čeznem za tobom u međuvremenu. Ne mogu više da utišavam glasove koji me upozoravaju na druge devojke dok smo razdvojeni. Ne mogu više da varam svoj nervni sistem afirmacijama. Ne mogu više da te nemam, moje ruke stare za tobom…
Potrebno mi je da znam, da li ćemo da planiramo dalje, zajedno ili ne?“
Odjednom mi je zavibrirao telefon u ruci, poruka je stigla. Trgla sam se i shvatila da stojim na nekom beskrajnom semaforu čekajući zeleno svetlo, a ne let za Rim na aerodromu. U tom momentu ispred mene projedrio je veliki beli kombi na kome je pisalo „Stop dreaming, start living“. Poruka nije mogla biti jasnija. I taj avion nikada neće poleteti sa mnom.
