Magla je gusta, a boje su nestale. Drhtim iako ne pokazuje minus. Obučem se u toplu jaknu, ali ne stavljam kapu i rukavice. Ne želim da mi je udobno, samo da ne osećam zimu oko srca. Bojim se, ako se ušuškam, biće mi previše, možda čak i prijatno, možda se opustim, ali ću sigurno zaboraviti zimu.
Ne želim to. Hoću da iskusim pustoš, osećaj zaustavljenog vremena i nemoći da se išta promeni, prazninu duha i prostor izmedju udaha.
Daleko je proleće…Još dugo dana moram biti strpljiva i družiti se sa hladnim vetrovima svoga uma, orošenim obrazima, zamrznutim trepavicama i slinavim nosem.
Ispod debelih oblaka misli kuljaju kao u ekspres loncu ipak, mrštim se na svaki zrak sunca koji se probije. Kako se usudjuje, pružati nadu ovom gavranu?
Ne, ovo nije to što misliš: depresija, beznađe ili žal za čime već. Ovo je poziv da zaronim u dubinu bez kiseonika, tamo sednem na vrtešku bez držanja i onda iskočim sa nje dok se još vrti, sve vreme vođena glasom koji šapuće “Ne boj se”.
___________
Da li ti nedostaju moje poruke? Znaš koje…one koje piše noć i koje piše dan započet bez tebe.
Jer ako ti nedostaju treba da znaš da one nisu nigde nestale…nagomilavaju se u skrivenim folderima telefona, nasumičnim parčićima zbrzano sakrivenim po džepovima jakni i farmerica…
U mojoj glavi, bezbroj je takvih poruka jer srce diktira brže nego što prsti mogu da otkucaju.
Nedostaju li ti moje poruke?
Znaš koje…one tople, nežne, strasne i naše. One koje mislimo, ali ih ja napišem, jer je meni onda lakše. Ljubav neiskazana trune i propada, pretvara se u infekciju umesto u lek.
Ali nije to što misliš. To je samo poruka. Plamičak u noći, tračak svetlosti koji pokazuje put onome koji ne zna kuda ide, ali zna gde treba gleda.
I meni nedostaju moje poruke da putuju digitalnim autoputem, kroz tvoje oči, preko srca, do usana, da te ljubim te slovima i čuvam u snovima.
________________
Ovo i dalje nije to što misliš…ovo ništa nije u vezi tebe.
Ovo je sloboda u najavi i sreća ako joj dozvolim.
