Po prvi put video je kako izgleda njegov grad u trenutku kada ga obgrli tama, a hladan vetar je jedino što dopire do tela i zavlači se, čini se, do kostiju. Koračao je poznaitm ulicama. Uprkos tome, sve mu je izgledalo nepoznato i novo. Po ko zna koji put pogledao je svog saputnika. Pogledao ga je kao i svaki put pre toga. Pogledom kojim je hteo da privuče njegovu pažnju, da makar na tren vidi njegove oči. Nadao se da prepozna tračak bljeska života u njima. Zamišljao je kako bi mu se onda, sav ushićen, osmehnuo i pozdravio ga. Zatim bi otpočeli razgovor o svemu što ih često brine ili o onome što ih na kraju dana raduje i održava u životu. Dok se borio sa rojem misli koje su bujale bezazleno i brzo, uvideo je da je njihova osnova slaba, gotovo nepouzdana. Njegov saputnik koračao je jednolično, mirnim tonom. Nije ni podigao glavu. Videvši ga takvog, pitao se je li to uopšte ljudski stvor ili samo senka takvog. Nije mogao da sa njim priča o sadašnjosti, niti o budućnosti. Nije mu išlo da govori o jednoličnom i nepoznatom. Pokušao je da pokrpljenim sećanjima oživi prošlost. Želeo je da nesrećnog čoveka podseti šta je to sreća. Činilo mu se da je tada sve bilo lepše. Otpočeo je slabim glasom. Reči koje je izgovaro gubile bi smisao u redosledu koji je birao. I sam je na početku bio zbunjen što ga one tako lako gube. Nakon dubokog uzdaha, njegov glas koji je poput mača sekao tišinu i kao da se pucao na hladnoći ponovo se začuo. Pričao je o detinjstvu, lepom i bezbrižnom. Tada, kao mala deca, obdarena maštom i bezbrižnošću, shvatili su koliko je lako biti dete. I ne, nisu hteli da odrastu. Znali su da osete blag sunčev sjaj i zadrže ga na koži. Njihova mašta bila je njihov beskonačni izvor. U jedom danu plovili su brodovima i osvajali nebeske svodove, i sve to ne pomerajući se dalje od senke stare lipe. Mogli su da čuju kako im srce lupa. Činilo se da je njihovo telo isuviše malo da ga zadrži. Noć je bila njihov jedini neprijatelj koji ih je razdvajao. Sklapali su umorne oči i jedva čekali jutro. Sa lakoćom stvarali su neprocenljive uspomene, jednim osmehom ili jednostavnom dečijom igrom. Sebe je video oduvek kao veselo dete, voleo je da nadopunjuje ideje malog dečaka, onog koji bi čekao strpljivo svakog jutra isored kapije. Taj mališa uvek je imao šarenoliku maštu. Kratke, a ipak lepe priče pune života. Njegove okrugle krupne okice postajale bi krupnije dok je halapljivo dodavao još fantastičnih elemenata bajkama koje je voleo da sluša i pamti. Takav je bio i u mladosti, ponajviše razdragane naravi. Samo bi se katkad pojavila neka melanholija na njegovom licu. Brzo bi je zamenio osmehom. Ali, svejedno ona je rasla, razvijala se zajedno s njim, protiv njegove volje. Učinila je svog gospodara slugom. Naterala ga da o njoj razmišlja. Prelazila iz jednog oblika u drugi. Puštala ga nakratko i onda mu skupo naplaćivala svoje odsustvo. Uspela je da zaokupira njegovo biće, udalji ga od njega samog. Naterala ga je da hoda ulicama grada onda kada nema bljeska sunca, niti bilo kakve svetlosti u noći. U momentima kada ljudi predaju ulice grada samoći. Bežao je od sebe i nije prihvatao ruke koje nude pomoć. I sad nije slušao ovog visokog čoveka pored sebe kako prosipa uspomene i kako dok priča o svemu tome, nesvesno podiže glas. Tom čoveku su pokreti rukama postajali sve slobodniji, kao da je njima crtao. Hod mu je postao lagan i brz. Ispravio je svoje gipko telo. Činilo mu se da može da poleti, sve dok nije opet pogledao u onog pored sebe. On nije slušao. Zalutalim pogledom izgledalo je kao da prati svoje korake. Kaput mu je obgrlio pola glave. Kad je sve ovo opazio na njemu, postideo se svoje pričljivosti. Osetio je toplotu rumenila na svom licu. Pogled mu je postao tužan, oči mu je prekrio kristalni plašt. Pitao se da li on uopše pored sebe ima onog malog dečaka, onog sa kojim je delio detinjstvo i mladost. Ili je pored njega išao stranac. Možda su, dok su pratili i tumačili znakove na svom životnom putu naišli na raskrsnicu, krenuli svako na svoju stranu. Razmišljao je da stane, da se okrene i vrati. Bez pozdrava i bilo kakvog nagoveštaja na isti. Ostalo bi mu sećanje na ovu noć. Ako vreme pokuša da ga izbriše, na svom putu neće naići na pobunjeništvo i negodovanje. Ako ipak, odluči da ga ostavi u obliku nejasne gorčine, spreman je da živi i sa tim. Dok je tonuo u ovakva razmišljanja nije primećivao kako oponaša onog pored sebe. Hod im se uskladio, tela su im bila jednako nagnuta. U tami bile su to poputno identične ljudske figure. Svaki trenutak postajao je pravi da se okrene i nastavi sam. Sakupljao je smelost i pokušavao da utiša savest. U jednom trenutku video je trzaj glave njegovog druga. Mesečina je prešla preko njegovog bledog lica. Video je kako na krajevima njegovih usana postoji trag smeška. Za tren njihovi su se pogledi susreli. Video je njegove oči. Bile su neprozirne, ali sa tragovima života. Neka toplina ispisala se na njegovom licu, a onda je polako tama zamenila mesečev sjaj. Uspeo je da ga razume. Svojim pokušajem smeška kao da ga je zamolio da ostane. Bio je svestan njegovog postojanja. Nadao se jutru, baš kao u detinjstvu. Noć ovog puta nije bila njihov neprijatelj, ona ih je našla. Nisu izgovorili ni reč, a razumeli su se više nego ikad. Nastavili su da hodaju. Jedan je u srcu nosio tamu, drugi se bojao iste. Jednom je posle dužeg vremena bilo drago što oseća toplinu ljudskog postojanja. Znali su da su zajedno krenuli ka zori koja će ih dočekati kao ljude koji su spremni da pronađu dete u sebi.
