Kleli smo se, ljubavi, pod nebom što večno sja,
da nas ni vetrovi sudbine ne mogu rastaviti,
al’ sada su kilometri hladna reka, tišina bez dna,
tuga je jedini glas koji znamo pratiti.
Sećam se, držeći tebe, svet je bio naš,
svetlosti su treperile u tvojim očima što su obećavale večnost.
Sad smo izgubljeni, u senkama snova što prolaze,
daleko, ali vezani rečima i čežnjom bez svesnosti.
Zauvek zajedno, to je bila naša reč,
sada smo sami, u svetu gde nas daljina razdvaja,
jer ljubavi mi ćemo se vratiti i ponovo biti „mi“.
Znaš li, ljubavi, da i kad nismo zajedno, mi smo još uvek mi ?
B.Rajković
