Napisao je jedared
iz šale
Hemingvej
najkraću priču na svetu
velike tuge
a tek je stih jedan
,,Na prodaju.
Cipelice za bebu.
Nenošene.”
šest reči
a koliko je
cipelica nenošenih
u blatu
koliko cipelica
raznosi granata
a ne piščev barmen
uklanjajući ispisanu
salvetu sa šanka
premeštajući je u istoriju
koliko malih nogu bosih
poluobuvenih
kaska za majkom
jer su dovoljno stasala da kaskaju
dok stopala mlađe braće lupkaju po majčinom boku
dok ih
naprćene napaćena
izmorena uplakana
umorna nosi
najhrabrija plače osvrćući se
na tapkanje
strepi da ne utihne
zaglušena eksplozijom
osetljiva na jecaj
nad blatnim tabanom najdražeg
blatnjavo gazi po Gazi
povređeno šutiranjem šuta
zasanjano majčinom snom
da se igra
i da ide
ka razigranim drugovima
a ono se vrti u prošlosti
i razmekšava istoriju u blatu
moli majku da je ono malo lupka po slabini
može sestrica malo i sama
umorno je
ranjavo
nedoraslo zadatku da bude samo
volelo bi i ono u legendu
kod Hemingveja
makar na trenutak u onaj bar
među bezbrižne vesele odrasle
da umakne od namrgođenih očeva
i uplakanih majki
da uzme sa šanka one cipelice i obuje ih
da ih iznosi
da ne mogu dobro da se prodaju
da postanu obične
i bezvredne
i iznošene
i da se njega mane istorija
i televizija
i protesti pred binama pevača
i uzdizanje pesnica
tamo negde daleko
stani majko
da te podignem u naručje
nemam snage dovoljno
ali će naići odnekud
ne plači majko
rodila si ovo moje stopalo
da otputuje nekud
odneće te majko
ono svukud
kako majka zaslužuje svaka
