Mi smo duh oglodanog mesa
sa kostiju naših starih.
Mi smo stopa na mestu
gde spustiše koleno uz naklon.
Kandilo miriše i dimi.
Muzika iz cevanice ulovljenog jelena.
Bubanj ozvučen kožom njegove drage,
zaklane kraj njega.
Kandilo miriše i dimi.
Prostrli smo njenu zenicu na stazi,
crnu i duboku.
Nestaju u ponoru njene spoznaje
i gleda…
Ne, ne možemo dozvati mrtve.
Gluvi su za nas,
Pritisnuti kaldrmom groblja,
uspavani muzikom cevanice ubijenog jelena,
uljuljkani ritmom bubnja,
ozvučenog kožom zaklane…
Kandilo miriše i dimi.
