Nisam pisala jako dugo. Nisam, da ne bih plakala.
Ranije bih, kada sam tužna, bežala u pisanje. To mi je nekako bio ventil.
Dnevnici su dobro podnosili ono što ne znam kako bih drugima rekla. A onda sam zaćutala i pred njima. Kao da sam taj deo sebe potisnula.
Zapravo, činilo mi se da sam zaboravila kako se piše. Pola godine mi zvuči kao večnost.
Često sam se pitala kako sam uopšte napisala onoliko tekstova? I sve te dnevnike, skoro dvadeset godina, ko je pisao?
Onda sam shvatila. Toliko sam silno želela da zaustavim vreme. Toliko, da sam zaustavila sebe, u vremenu.
Ali, šta je šest meseci naspram toliko provedenih godina sa nekim?
Čudno je to. Veruješ da ćeš neke ljude imati zauvek. Iako znaš da nećeš, nadaš se. Nada za to služi, zar ne?
Valjda mi je bilo previše bolno. I sama sam se čudila kako ne plačem.
Osuđivala sam sebe što sam njegov odlazak tako “lako” podnela. A u stvari, pobegla sam.
Pobegla sam od sebe. Ili možda preciznije, pobegla sam od svoje svrhe. Od onog dela mene koji je tu da dotakne druge, da ih oplemeni i ulije im nadu. Da im otkrije vedriju stranu priče.
Jer, kad izgubiš one koje si najviše volelo, kao što sam ja mog dedu, izgubiš sa njima i delove sebe. A on mi je odneo ono najvrednije, deo duše. Deo u koji se smestilo ljubavi za tri života.
Taj deo sada vraćam. Vreme je…
