Млади монах Генадије седео је крај самртничке постеље игумана Кузмана. Из неког, само Кузману познатог разлога, тражио је да га исповеди млади монах из манастира Присој. Он је већ неко време седео крај игумана тако што је бацао поглед повремено на болесника а повремено кроз прозор где су се врбе њихале на ветру, док је Кузман сакупљао снагу дубоко уздишући и гледајући преко покривке полузатворених очију. Кузман се закашља а Генадије устаде да му помогне, на шта Кузман само одмахну руком и пође да наспе себи чашу воде у чему му монах поможе. Након неког времена Кузман се обрати исповедиоцу: „Млади мој Генадије, грешио сам.“ „Људски је грешити, битно је покајати се.“, одврати Генадије. „Само један грех имам да исповедим. Један који баца сенку на све остале. О осталима ће ми се судити једнако али о овоме највише.“ „Слушам вас“, рече Генадије док се Кузман припремаше дубоким уздасима да отпочне своју исповест. „Пре неких петнаест година, беше варљива јесен листопада, оно кад човек не зна да ли да свлачи ил’ облачи гуњ. Тик пре но што сам ставио кључ у браву, на манастриској капији зачух кораке који су се приближавали порти. Бацио сам поглед преко рамена и видех човека где оборена погледа на улазу у порту скида капу и крсти се по обичају. Он је стежући капу час једном час другом руком полако прилазио, при том не дижући поглед. Ја застах и погледах у њега али нисам могао да га познам. Зашто ли човек из друге парохије долази код мене, питао сам се? Светиљка окачена о гвоздену куку на зиду бацала је трепетаве сенке иза његових леђа растварајући га у сијасет нејасних облика. Кад ми је пришао на корак, подиже главу тако да му је светиљка обасјавала половину бледог лика, док му се друга половина утапала у мутну ноћ из које су обриси лица извиривали као да се у њој даве. Ја се мало нагох ка њему те рекох „Којим добром, брате?“. Он сакри главу нагнувши се ка земљи. „Која те је мука натерала да долазиш овако касно?“. Поћутасмо који трен. Ја наслутих када неко долази у позне сате да се томе смрт у кућу уселила. Прекрстих га како доликује и објумих га рукама око груди. Иначе, мој млади, што већа груда несреће притисне човека томе је све мање до разговора. „Хајде да се склонимо са овог мраза у заветрину. Иштеш ли вина да се угрејемо?“, питах да га мало подстакнем на разговор. Он ми само лагано склони руку са своје мишице као да му од снаге оста толико да може да стоји преда мном. Подиже главу сада обасјану, а на њој беше бол као бичем исписана. Само је подигао прст показивајући на манастир. „Хоћеш да уђемо?“, а он климну главом слежући раменима. Иако су ми се очи склапале од умора извукох кључ и одшкрнух врата. Ушавши у манастир, увидео сам да је са стаклених окулуса подно куполе месечина обасјавала само фреску арханђела Михајла са горућим мачем у руци. Остало је био мркли мрак. Погледао сам навише а о лице арханђела месечина је одбијала неку страшну строгоћу. Осетио сам као да ће арханђел замахнути својим пламтућим мачем преко тмине, из које би праснула светлост и да ћу потонути заједно са овим несрећником. Ја се тргох на трен као да ће пред нама праснути пламтећа кугла а под њом се указати понор. Имао сам утисак као да ће сви свеци са фресака, обасјани ватром, уперити прст у нас а ми пропасти под теретом наших грехова. Бог ми је послао знак да је реч о грешнику који је дошао да се исповеди а то што долази доцкан да његов грех није мали. Чудна је ствар та да се у мени није јавио позив да овог човека исповедим што ми је обавеза, него знатижеља. Е, то је био мој грех а једино што сам знао да је његов био велик“. Ту се Кузман тешко закашља а Генадије приђе да му помогне на шта игуман само одмахну руком. Из његових груди се зачу звиждук али упорна воља за исповешћу му не даде да се одмори те након кратког одушка настави.
„Никада нисам улазио у цркву тако касно. Грех није као кукољ житу већ од жита чини кукољ. Чуо сам исповести где су људи брали грожђе у туђим виноградима, где су помишљали о сагрешенију али знаци, осећаји и овај човек су упућивали на нешто горе. Збиља сам се уплашио за своју душу, јер са друге стране нисам имао избора. Ако ли овом човеку не пружим оно што су ме Господ и црква овластили хоћу ли згрешити? Ако ли га пустим у своје мисли, шта ће бити са мном? Хоћу ли моћи да обављам своју дужност у будућности као ваљани пастир? Као што су ватра и вода добре слуге а зли господари тако је и са знатижељом. Веле видари што тумарају по шумама нађу травку, мирисну, лепу па тек кад је метну у котлић виде да им се од њене паре помути у глави а некад сасвим обрнуто. Иако сам у вртлогу свога двоумљења знао да је требало само учтиво послати овог човека кући нешто ме је вукло да уберем коров његове тајне.
Кренувши ка олтару рекао сам му да ме прати. Није да нисам знао где држим свеће у манастиру, но реч и светло, што по постнаку беху међу првима, не дају се раздвојити. Тако са страхом од тајновитог греха, осећао сам неку сигурност у томе што ће се пред Господом исповедити овај човек под утуљеном светлошћу. Нисам се осећао као божји човек који врши своју дужност. Када је Господ забранио да се убиру плодови дрвета спознаје замишљао сам себе како седим на неком Едемском брду и гледам у забрањено воће с питањем шта је то што га чини тако страшним. Притом сам знао да је радозналост оно што ће моју душу одвојити од бога јер кушам нешто што ниједан божји ни световни закон не забрањује а опет сама срж нашег сусрета беше од самог ђавола. Милели смо кроз манастир као кроз пећину. Ја сам ишао испред носећи светиљку док је он само гужвајући капу у рукама погледа окренутог надоле мрмљао себи у браду. Повремено сам се освртао да видим да ли ме прати. Из његових корака је избијала нека лакоћа која се могла поредити са блаженим миром који искусе они калуђери у старости кад сажму свој живот у једну исповед. Као ја, на пример. Све једно то су били кораци коначности.“ Кузман још једном кратко одахну па настави да се исповеда.
„Kада стигосмо положих светиљку и рекох му да седнемо. Нисам знао како да започнем разговор. Помислим нешто па се побојим рећи, заустим па се побијим помислити. Провели смо неко време тако што сам час гледао у страну размишљајући како да му приђем, час гледао њега који потиштен једва трепћући гледа преда се у мрак. „Како се зовеш, пријатељу?“, питах га а он промрмља нешто у браду. Ја сам га гледао још неко време, погледах у тамом испуњен манастир те се окренух ка њему. „Види, пријатељу, ја не знам која те је мука натерала да ми долазиш овако касно али ја се спремам на пут изјутра. Ако хоћеш ти причај ако не пусти ме да одем на починак“. Сав мој умор изби из мене да сам морао да лажем у светој кући али ја нисам више могао трпим. Он некако пребаци извињење преко усана и устаде да крене. Ја скочих пред њега и ставих му руку на раме. „Опрости, нисам мислио да те отерам јер да сам хтео учинио бих то много раније. Видим по теби да ти није до приче. Свако носи своје бреме али бреме душевно не само да носи већ га и скрива ако ли није колежаљка а по теби видим да ниси. Хајде седи само не можемо говорити немуштим језиком. Како ти је име пријатељу?“. „Нисам ти ја пријатељ“, рече, „никоме нисам ја пријатељ а понајмање теби, али ти можеш бити мој пријатељ“. Као да му се поврати снага он изговори те речи. „Добро. Како ти могу бити пријатељ?“ „Треба само да чујеш моју исповест, да ме пријавиш и посведочиш пред судијом, а ја ћу ти рећи и где сам га сакрио и како сам то урадио.“ Чим рече „то“ мене као да нешто пресече преко трбуха. Одаљих се од њега можда педаљ па упитах „Шта си урадио, шта кријеш?“. „Обећај ми да ћеш ме пријавити јер ја од срамоте не могу.“ „Моје као што рекох није да пријављујем властима. Ја нисам стражар ни тамничар. Ако ти је што зло у души а ти ми кажи да ти помогнем“. „Слушај, убио сам га. Нисам могао ником да кажем од родбине да обавесте власти о мени. Пробао сам данас. Ишао сам од брата до брата, од стрица до ујака. Само дођем до плота да би ми рекли како сам нешто убледео. Виде да имам неку муку. Пролази ми кроз главу да можда мисле да ми је дошао крај због неке болести па их посећујем. Сигурно мисле да се тако опраштам, мада како ствари стоје и добро да сам обишао родбину, последњи ми је пут.“ Саслушавши те речи јурну ми крв у лице и нека ме топлота поче обасипати у валовима. Знаш, млади мој, онда нисам био ово што сам сад. Када се сетим те вечери чини ми се да бих сада могао Јуду Искариота да примим у манастир и исповедим. Тада је почело моје преображење. „Кога си убио?“, „Продан од Пескуља“, рече окренувши се нагло ка мени. „Шта ти је учинио тај Продан?“ „Опрости оче, ја сам Продан од Пескуља. Упитао си ме за име а ја ти не рекох. Нас прозваше Пескуљама јер смо раније извлачили песак за потребе изградње баш овог манастира. Ја сам ратар и овчар. А због овце сам га и убио.“ „Није моје да судим, али зар те толико обузе бес да човека због овце убијеш. И зашто ниси отишао к свештенику из твоје парохије?“ „Није бес, оче, него очај. А рекох ти нисам могао ником кога знам да кажем од стида, па сам зато дошао код тебе“. „Какав очај спомињеш?“ „Очај, оче, године очаја“. „Зашто очајаваш?“ „Очајавам има седам година. Тада је први пут почело“. „Хајде не може овако на прескок. Испричај ми шта те то натера човека због овце да убијеш“. „Па тај Берило, ђавољи накот, што га више нема, не беше ништа другачији од било кога човека. Да га видиш где оре, где коси, где жање не би рекао да је ништа другачији од другога из села. Једино што га је разликовало то је његова капа. Капа од црне вуне нешто шира, повисока ушиљена при врху. Нипочему се не разликова од других. Он исто чуваше овце. Једне вечери кад се овце утерују у оборе, тачно се сећам кад сам пребројао беше их девет. Једна је фалила. Ја стадох да бројим и бројим али фалеше једна. Ја да ме не ухвати мрак брже боље утерам овце, па кренем да тражим. Препешачим све ливаде и оранице од испаше где их истерујем али овце нигде. Вратим се кући кажем мојима, a они ме збуњено погледаше. Ја нити пијем нити гледам где се вију облаци. Где ја да изгубим овцу? Сутрадан кажем сваком од суседа шта је и како је али ништа. Прође нека недеља мени још мучно што сам изгубио овцу све док једном не истера Берило овце. Поздравим га и кренем својим путем. Али видим из његовог стада једна овца се одваја и иде све уз мене. Мени беше тешко, сећам се, па дохватим овцу за уво да му је вратим у стадо а под прстима осетим да је уво поцепано тако да може палац да стане у разор. Позовем Берила а он ми се уз осмех захвали. Сећам му се лица баш тог трена кад ми се осмехну, као детету кад га гледаш како се игра. Но таман кад је требало отићи на починак сетим се да ми се с пролети шишајући овце, једном омакну рука па пуштајући крв једној овци добро расекох уво. Од тог дана мало као да сам се повукао у себе. Чему онај осмех Берилов? Је ли се он мени смеје јер сам глуперда да му враћам своју овцу? Питао сам се. Тако прође неко време па сам чекао тренутак да се опет сретнем с Берилом. Истеривао сам овце као иначе али никако да нам се укрсте путеви. Случајно задеси се свадба у мојој родбини где младожења беше из куће надомак Берилове. Пре него да пођемо у цркву гледао сам пролазнике. И све мислим на сусрет са Берилом. Свашта ми је пролазило кроз главу. Да ли да га на гозби пред свима упитам колико оваца има у свом стаду? Да свима нагласим да сумњам у њега и да подсетим све како мени фали овца у стаду. У цркви поздрављао сам се с људима а све сам гледао има ли га Берило где. Људи улазише и нико ми није промакао оку. Кад се појави Берило мени као да се неке бубице размилеше по телу и створише обруч који ме стеже. Посматрао сам га, повремено се осврћући око себе како ме нико не би опазио да не одвајам очи од њега. Он је нешто причао са својом женом кад му најмлађи син истрча а он га уз грдњу врати и подиже поглед ка мени. Мени се заледише плућа а он само преко воље ме поздрави једноставним климањем главе. Једва сам чекао да се заврши венчање, да одемо до мојих рођака на гозбу. Рачунао сам ако га на гозби ухвати вино да бих могао да из њега извучем нешто а ако би ко и чуо шта прича, тај да ми буде сведок. На гозби нисам хтео да се хватам у коло. Чекао сам њега да остане сам, да се понапије, па да му приђем. У једном тренутку видех га где румен, што од игре што од вина, седа за сто. Ја седох поред њега подигнуте чаше рекавши му да наздравимо младенцима. Кад се окрете очи му беху нешто крваве а образи румени те наздрависмо. Хтео сам да уграбим прилику док је неспреман. Заподенух разговор како му иду послови. Он је одговарао неким кратким реченицама или полуреченицама. Видео сам да му је више до игре и пића него до нешто озбиљнијег разговора. Мислио сам да ће се ако га заведем причом изланути. Измишљао сам приче како би му заокупирао пажњу. Причао сам му како сам оправљао врата једном човеку у граду. Да ако ли је и он вичан столарству може узети добру пару јер су тамо столари на цени. Испричао сам му још коју причу како бих га забавио. А онда кад мало заћутасмо ја му се као пожалих да сам изгубио овцу пре месец дана. Рекох му како сам изгубио најбољу, да сам њу чувао за продају. Рекох ако ли види где неку овцу ван стада ако му није тешко да ми јави. И тек што је узео крчаг да наспе вина ја га подсетих на наш први сусрет. Рекох му да ми је нестала овца баш иста као она што му се ономад издвоји из стада па крену за мном. Ту он застаде па ми рече да није то ништа за мене него да узмем неку пару у граду, купим овцу и да пазим овај пут да овци не одсечем уво кад је стрижем. Он искапи чашу вина и ухвати се у коло. Ја се пренеразих. Седео сам за столом и нетремице гледао у човека који се румена лица тресао у колу безбрижан и радостан. Питао сам се како неко може истовремено бити грешан и безбрижан. Гледао сам у човека који ми је управо призано злочин и осећао сам се тако поражено да не могу описати. Да одем код судије шта да му кажем?“ „И чекао си седам година да се осветиш?“, питао сам га. „Не. Прво сам покушао да заборавим. Само што сам овцу прежалио лако, биће и добрих и лоших година такав је живот земаљски. Али ме је језа хватала од чињенице да у мом селу живи такво зло способно да те у очи погледа и насмеје ти се јер му ништа не можеш. То ми је стално било у глави. Кад год би се сусрели одвраћао сам поглед од њега а он, нитков, какав је увиђао је да зазирем од њега па ме је увек поздрављао. То његово поздрављање било је ликовање над мојој немоћи. Увек је то чинио онако враголасто са осмејком. У почетку носио сам се мишљу ако му не узвраћам поздраве и сакривам главу кад га видим да ће људима привући пажњу. То се и догодило али на томе је и остало. Када је прошла година од тог дана истерао сам овце на испашу. Сетио сам се Берила и свега што се збило само како бих проверио самог себе, да проверим како се осећам. Рекао сам себи нека му је, нека му служи на част, а ја ћу да га се клоним к`o ђавола. И тако су пролазили дани – истерам овце, утерам у обор. Међутим, увек сам ишао истим путем. Тај пут водио је кроз место Русалија. Оранице су се налазиле на узвишењу у односу на пут са једне стране док је с друге стране била стрма низбрдица урасла у трње и шуму. Како сам терао овце пред собом, из густиша само се у једном тренутку промолила црна ушиљена капа. Берило оберучке дохвати једну овцу за ноге и одвуче је низ падину. Остатак мојих оваца преплашене се разблејаше углас да нисам могао да чујем украдену овцу и да је пратим по звуку. Зато брзо склизнух у шуму али око себе нисам могао да видим ништа од трња и грана. Лежао сам на земљи неко време ослобођен сваке мисли. Ваљда нисам веровао шта ми се догодило. Нисам могао да се помакнем а камоли да кренем за Берилом. Страшно је осећање када из главе испари сва памет, тело се скамени у један положај а уши служе само да слушају блејање преплашених оваца. Лежао сам тако док није наишао мој рођак Рајко који ме дозва. Ја полако устах и са лажним осмејком му рекох како сам склизнуо низ падину“. „Зашто му ниси рекао за тог Берила да ти је украо овцу?“, питао сам га. „А како да му кажем? Нисам свикао да живим са злотворима. Самог себе нисам могао да убедим да се то поново догодило а камоли другог. Кренуо сам кући успут бројући овце. Фалила је једна. Када сам их утерао у тор сео сам за сто и позвао укућане да ми се придруже. Рекох да сам изгубио овцу. Отац ме је неко време гледао прекорно а онда ме подсети да сам и прошле године изгубио овцу. Почео је да ме грди. Рече да њему није остало још много па како да иде спокојно ако оставља кућу неспособном сину. Неколико дана касније почео сам да се распитујем за Берила и његове. Ништа лоше нити добро нисам чуо о њему или његовима. Људи као и сваки. Најгоре је било када једног дана седох да попричам с оцем. Све му потанко испричах шта се десило а на крају отац који ме с подозрењем гледаше док сам се као мало дете исповедао рече да не просипам глупости него да се узмем у памет. Обузео ме је страх, оче. Напала ме је неман а ја немам чиме да се браним. Био сам као пиле пред ласицом. Могао сам само да беспомоћно цијучем док звер облизује зубе и цери се предамном. Знао сам да му неће ово бити последњи пут. Намирисала неман крв и гостиће се све док има меса.“ „Зашто ниси овце водио другим путем? Неким путем који није водио туда где би Берило могао да ти украде овцу?“ „Оче, нисам јуче рођен. Почео сам да терам овце преко пашњака заобилажећи пут којим се иначе терају. И мотрио сам преборојавајући их непрекидно. Али то је потрајало можда мало више од недељу дана. Испрва су ме суседи гледали чудно. Онда су почели да ми прилазе и да ме запиткују што не терам овце путем као и сви овчари. Срамота ме је да признам какве сам све глупе разлоге измишљао како бих наставио да терам овце преко ливада. Онда ми је пало напамет ако уверим људе да сам луд да ће ме пустити да терам своје стадо куда желим. Мислио сам да ћу се тако сачувати. Него мој сусед, један што уме да плане јако брзо, пре него што сам се вратио са испаше дође моме оцу. Затекао сам дреку и псовку. Називао је нас Пескуље лоповима говорећи моме оцу да намерно терам овце преко пашњака у повратку јер хоћу да их нагојим за зиму, да их терам да брсте туђе а не наше. Иако је то био глупљи разлог него сви они које сам измишљао, мој отац обећа да нећемо терати овце преко пашњака него путем где и други. Не могу вам описати колико се мој отац ражести када сам га подсетио на моју недаћу са Берилом. Толико ме је грдио на сред дворишта да се зацрвене и поче губити дах. Морао сам га под руком увести у кућу. Рече ми ако му споменем Берила још једном да ће ми крчаг о главу полупати. Почео сам овце да терам путем али поучен старим искуством ишао сам на крају стада непрестано се осврћући око себе пребрајајући стадо. Сам можеш да претпоставиш шта се десило. После неког времена терајући стадо са испаше, тик што сам се, већ по навици опрезан, окренуо напред зачуо сам неки шум иза себе. Хитро скочих потрчавши ка зачељу али једино што сам видео је шиљста црна капа како извирује из грмља и руке које шчепаше једну од мојих оваца.“ „Све време хоћу да те питам“, рекох му „зашто ниси отишао на суд? Ниси имао сведоке, а као што кажеш ни Берило а ни међу његовима није било лукавстава. Међутим када се рашчује таква ствар обично људи, ако ли је коме скривио, сами дођу жељни правде.“ „Оче, да ти поновим, нисам ја јуче рођен. Када сам се вратио кући одмах сам отишао оцу и рекао да ми је Берило отео још једну овцу. Отац у свој својој слабости смогао је снаге да ме ошамари како није за ко зна колико година. Рекао сам му да ја идем на суд да истерам правду хтео он или не. Отац ме је прекорно гледао а ја сам седео загледан у једну тачку док ми је образ отицао. Нисам марио за очеву вољу. Нисам га питао за одобрење већ сам га само обавестио. Тако одох на суд и испричах судији све потанко. Неку недељу потом дошао је чиновник да ме позове на суђење. Ја се прекрстих, погледах у небо и рекох у себи нека ми Господ да правде. Када сам отишао на суд, видео сам пуно света али нигде међу њима Берила, нигде није вирила његова шиљста капа о црне вуне. Када је судија отпочео да прозива појављивали су се оштећени и тужени пред њим. Тужили су се за разне ствари, махом мале. Један је узајмио кола а вратио оштећена, један је другом прегазио њиву и слично. Судија је брзо изрицао казне махом у новцу или у роби. То ми је дало наде да ако ја изнесем своју недаћу пред њим да ћу добити правду коју заслужујем јер је ово била велика ствар а није било ни Берила што би дало утисак да се скрива. Како су људи одлазили и долазили пред судију све сам био смелији. Кад чиновник прозва мене ја скинух капу и иступих пред судију. Међутим кад прозваше Берила, из масе присутних иступи онако каквог га до сад нисам видео. Обукао се у лепо рухо без препознатљиве капе. Стао је пред судију сабраних обрва поглеђујући повремено надоле. Са његова лица се није могла прочитати лукавост на какву је био спреман. Ја се загледах у њега и тада осетих неку несигурност која ме преплави. Када ме прозваше да иступим и да кажем за шта га тужим ја прво не могох да изустим ни реч а онда муцајући испричах све што сам ти казао. Нисам смео судију да погледам у очи а и када бих га погледао од његовог строгог и подозивог погледа као да ми је нестајало тло под ногама. После мог излагања судија са уздахом се окрену ка Берилу. Он поче говорити како сам ја поштен човек. Како по његовом сазнању ја нити сам икад икога оштетио нити сам било шта друго згрешио. Неко време је мене хвалио тако да се у мени опет пробуди нека нада, а да ће на крају признати свој злочин. А онда рече како сам познат у селу да кад изведем овце увек понесем вина са собом. Такво понижење није било равно ни тиме што ме отац туче под старе дане. Целом судницом загрме смех да се чак и судија насмеја. Гледао сам у судију а он није чак ни позивао на мир у судници него је пустио да се руља добро исмеје док сам ја стајао црвенећи. Стиснух капу свом снагом и из мене изби сав нагомилани бес. Окомио сам се на Берила рекавши му где су му сведоци, назвао га лажовом, крадљивцем и шта све нисам рекао. Судија га упита има ли сведоке. Берило се окрену у масу људи која је стајала и почеше да излазе, сви у лепом руху, људи из мог села који сташе пред судију потврђивати. Од мене који једва да кушам вина направише пијаницу. Ни данас не знам зашто би мене тако клеветали. Можда је продао украдене овце па потплатио људе да сведоче у његову корист. Ко би га знао. На крају судија ми одреди казну да платим суду због лажи и да се извиним Берилу пред читавом судницом. Поразио ме је нитков, оче. Када сам се вратио кући отац ме упита о исходу. Ја нисам имао снаге да му одговорим те му само рекох да ће чути. У селу ми се почеше подсмевати. Прозваше ме Продан-ован. Није било ни доручка ни ручка а да сам избегао очеву грдњу. Говорио је да се од мене крије вино и понови ако ли ме види румена лица да се враћам да ће ми крчаг о главу разбити па макар га то у гроб отера. Почео сам да побољевам. Изгубио сам снагу какву сам некад имао а ухвати ме и неки кашаљ“. „Ти ми не изгледаш слабашно а нисам те чуо да кашљеш од како смо ушли у цркву иако је овде хладњикаво“. „Од како сам га задавио крв ми јурну кроз тело и неким чудом ми се поврати снага, него да ти допричам. Тако је из године у годину Берило крао овце од мене, отац обасипао псовке и клетве по мени, тукао ме, а једне године кад ми је овца близнила ја се порадовах барем ће бити мање штете кад ми Берило украде овцу. Нисам могао да се борим са њим па сам трпео. На то сам гледао више као на порез који морам да дам а не на крађу. Али пре неку недељу кад сам ишавши својим послом прошао поред Берилове куће видео сам како са суседима окреће овцу на ражњу. Он ме погледа сажаљиво и позва ме да се придружим. Сестра му је родила сина па части. Његови припити суседи почеше да збијају шале на мој рачун. Веле да дођем да видим како изгледа овца кад је једу људи а не вуци. Он је грдио своје госте због несланих шала а мене тобоже искрено позивао да им се придружим. Оче, кад човек изгуби снагу он ради све како му се каже. Сео сам са њима држао сам у руци чашу вина коју нисам могао пити. Суседи су долазили сви упирујући поглед у мене. Што веле ја сам га пре неку годину тужио за крађу оваца а сад седим у његовом дворишту и гостим се његовом овцом. Смењивале су се шале и погрдни савети на мој рачун док сам ја загледан у жар испод овце, само климао главом и потврђивао. Најгоре је било то што ми је лопов с времена на време уз подвик говорио да живнем да треба да се радујемо. Када му се двориште напунило људима ја се поздравих са њим и кренух својим путем. Не само да ме је поразио него ми се и подсмевао најлукавије. Када сам се враћао кући деси се чудо. Испод тараба једне куће искочи дечак и поче да виче Продан-ован те се сакри. Ја се пренух али нисам имао снаге да викнем на њега или да га изгрдим. Само сам стајао непомично чекајући да се опет успне уз ограду. Између тараба видео сам како му светле очи. Гледали смо један у другога и видео сам како се његов осмејак сажима. Очекивао је да играм његову игру, да вичем, да грдим али ја сам му је својим нерадим погледом украо. И тада сам схватио. Ако Берило може да се гости мојим овцама, могу и ја његовим. Не учествујући у његовој игри ја сам тај који је поражен и губи.
Вративши се кући рекох оцу да знам како нећу више да губим овце. Нећу да их терам на испашу већ ћу са наших ливада да косим и да чупам траву колико је потребно сваког дана и колима да терам кући. Отац је то схватио као добру казну за мене за све овце које сам, по његовом мишљењу, погубио. Сваког дана сам радио што сам брже могао да покупим што више траве и да брзо намирим овце. Међутим, ја сам имао другу замисао. Након обављеног посла скривао сам се две недеље гледајући из густиша како пролазе овчари до вечери чекајући лопова. И ево данас сам га дочекао. Берило је сам терао овце са испаше. Видео сам његову црну капу како извирује. Мислио сам да ухватим једну овцу као што је он мени отимао. И тик што сам извирио из шуме предамном се указа он збуњен мојом појавом. Неки страх се пробуди у мени и добих снагу у рукама. Шчепао сам га за рамена и бацио низ провалију. Он се скотрља док не удари главом у један камен а ја га добро угруваног дохватих рукама за врат и почео да га давим. Када сам схватио шта сам урадио било је касно, он је био мртав. Шамарао сам га, тресао али његове крваве очи су само гледале у празно. Из страха сам одвукао његово тело дубоко у шуму и сакрио у једном грму док су му овце непомично блејале на путу. Стајао сам неко време замиљено над његовим телом двоумећи се шта да урадим. На крају сам одлучио да дођем к теби“. „Нисам знао шта да чиним, младићу“ рече Кузман кроз кашаљ. Чуо сам исповест за коју нисам био спреман да чујем. Неко време сам гледао у под који нисам видео. Светиљка је догоревала а мене је ухватила хладноћа. Хтео сам што пре да окончам овај сусрет. Рекох му да ћу изјутра учинити онако као што ме је замолио али пре тога да се бар помолимо. Обојица укрстисмо шаке на које оборисмо главе док сам изговарао „Оче наш“. Али када изговорих „нека дође царство Твоје“ светиљка засија јаче. Ја нехајно подигох главу али светиљка је и даље бацала тиху светлост. Окренух се ка шакама и понових исте речи а светиљка опет засија јачим сјајем. У мени се пробуди нека сумња те почех молитву из почетка и по трећи пут светиљка засија баш кад изговорих те речи. Запитах се да ли је то знак од Господа. Покушах нешто да кажем али онда сам схватио шта те речи које као по навици изговарамо без да размислимо о њима заиста значе“. Када сам схватио да почиње моје преображење ја се окренух Продану. „Чудо! Чудо, Продане!“ „О каквом чуду говориш?“, запита ме Продан збуњено. „Хајде да опет изговоримо молитву али добро гледај у светиљку.“ „Ми заједно поновисмо речи и баш код стиха „нека дође царство Твоје“, светиљка засија толико да обасја читаву цркву тако да су могли да се виде сви свеци са фресака. Устасмо обојица, сведоци чудесне поруке коју нам је послао сам Господ. Продан отворених уста ме упита „Смеју ли се то свеци?“ Ја погледах пажљиво и да, са њихових лица се указа осмејак. Свети Лука, Марко, Матеј и Јован гледали су у нас. Гледали су тако мило док се светиљка поново не загаси. „Шта ово би, оче?“ „Греси су ти опроштени.“ „Како то мислиш?“, рече Продан „Тако што нам је Господ послао знак“. Рекох му и показах на зид са кога су нам се свеци осмехнули. „Овај осмејак је знак да је тебе и мене Господ просветлио.“ Генадије се замисли па рече „Да, али што више патимо на земљи то ћемо више бити награђени на небу“. „Онда би лопови и разни други ниткови владали. Ако тако размишљамо зашто не би одредили хиљаду најбољих ратника, добро их опремили, који би жртвовали своју душу зарад душа свих нас и послали их да редом харају свуда где има људи? Тако бисмо сви заслужили вечни спокој, а можда и ти војници ако злодела чине зарад добра. Грех није само одступање од правила које нам је Господ одредио, већ је и промашај. Да ли би ми Господ узалуд слао знак?“ „Како знате да је то био знак?“ „Зато што да сам учинио онако како ми је он казао, зликовац би био сматран за жртву а жртва за зликовца“. „Шта сте онда урадили?“ „Учинио сам грешника грешником. Рекао сам Продану да пође са мном. „Продане, брате. Покушаћу да ти објасним. Ове речи су вапај. Наше царство земаљско није ни налик царству небеском. Када лопов краде, суд га не осуди и још га лопов понижава све то указује колико је трула јабука коју зовемо царством земаљским. Ја не могу да те пријавим властима“. Продан погледа у под и рече „Шта ћу онда да чиним?“ „Само ме прати знам шта ћемо“. Узели смо конопац, допунио сам светиљку уљем и рекао сам му да ме одведе до места где је сакрио Берилово тело. Испрва се противио мојој намери али ми није било тешко убедити га да кренемо. Када смо стигли до места где је сакрио његов леш кроз шуму су се појављивале буктиње оних који су кренули у потрагу. Зато смо брзо пребацили конопац преко једне јаче гране, направили омчу и обесили га. Касније, родбина покојника је ишла од парохије до парохије, јер њихов поп није хтео да га опоје пошто је извршио самоубиство. Када су дошли до мене ја сам отприлике срачунао колико је Берило покрао Продана и рекао цену. Када су сакупили новац ја сам га опојао а Продану сам дао новац“. „Побогу! Па ви сте обманули људе да се сам обесио!“ „Тачно. Исто онако како је он обмануо људе да је Продан био пијанац који је сам губио овце.“ „Него, зашто сте баш мене изабрали да вас исповедим?“ „Како не схваташ? На све стране данас имаш Продане и Бериле. И теби ће, мој мили Генадије, доћи неки Продан на исповест. Хтео сам младог да те припремим за твој позив. Не кажем да ти чиниш исто што и ја, али да знаш где те живот може навести. А са друге стране ти си неискварена душа, још увек си млад“, рече Кузман не одвајајући поглед са Генадија са очима пуним суза. „Нисам хтео да ми у последње сате дође неко ко ће ме слушати са тобожњом самилошћу а у себи осуђујући“. „Ја ћу у гроб понети вашу исповест“, рече Генадије тихо приближивши се Кузману. „Е, дете моје!“, рече Кузман кроз осмех, па се накашља. „Ти си, ти си…“, замуца Кузман и са светлуцавим очима посла последњи поздрав младом монаху. Генадије махну руком неколико пута преко очију исповедаоника. Видевши да је Кузман испустио душу, покри му очи, затим устаде, дубоко уздахну и изађе из ћелије да обавести остале монахе да је игуман отишао Богу на истину.
