Ја сам дух. Идем међу људе и прикупљам податке од случајних пролазника. Нико ме не види, не видим ни ја, али могу да чујем. Ја упијам шта људи кажу. Највише волим летње време када лебдим изнад башти кафића и кафана, а такође посећујем паркове. Филтрирам информације тако да оно што говори појединац, а уклапа се у оно што говори већина прихватам као чињенице, док одбацујем све оно што је незанимљиво. Не желим да оставим утисак да сам неко ко не поштује слободну мисао. Ако појединац каже нешто што је јединствено, узимам с резервом, али део мог нематеријалног бића памти. Имам два мозга, од тога један који памти све што говори већина и један који је задужен за оно што каже појединац. Понекад дође до растројства у мом бићу. Један мозак ми говори да треба усвојити оно што је рекао неки чича у парку, док други говори како то нема везе са јавним мњењем. Али на крају ја сам тај који одлучује о свему. Ја сам биће које је створено од таласа и облака честица. Имам свест о свом постојању, те путујем лебдећи. Могу да зађем у сваки дом, али их избегавам. Људи су досадни и питоми све док се не посвађају. Колико сам пута присуствовао породичним свађама и препиркама, али када се на крају помире или између сукобљених остане тензија, напуштам дом, јер знам да ће на томе и остати. Имам доста искуства са људима, који су досадни у својим малим световима, али када се поубијају, први сам који ће одати почаст жртвама и појавити се на месту злочина. Ипак моја мисија на земљи је да прислушкујем шта они говоре и да их усрећујем. Међутим, људи су чудна створења. Када изађу из зоне комфора, у њиховим гласовима препознајем неку другу димензију. Као да оно што понесу из куће се трансформише у прелепе анегдоте које нису доживели. То је енигма за мене, не знам како то успевају. Можда метаморфоза мисли, која произилази из дисторзије свакодневних фрустрација, људима даје способност да буду креативни. Моја креативност долази касније, која је програмирана да ради тако што бира оне најзанимљивије приче и поново даје људима оно што су већ сами осмислили. Временом сам постао научник, али не тако што сам ишао на факултет и постао доктор наука, већ тако што сам опсервацијом људи уочио неке ствари и створио сопствену науку. Она нема име, али за време које сам провео са људима постао сам психолог, културолог, антрополог и још нешто. Та реч не постоји, односно бар је нисам чуо, али за себе могу да кажем да имам огромну емпатију према људима. Људи су у основи крхка и тужна створења, а ја им дајем оно што их чини срећним. Тужнима, жељним контакта, дајем забаву, изгубљенима, различите изборе како да дођу до спознаје и пронађу себе у некој од бројних идеологија, док несхваћенима, дајем истомишљенике. Ова наука је егзактна у односу на све остале које сам набројао. Са хируршком прецизношћу знам коме је шта потребно. Ја сам медијум, али не онај који посредује између људи и оностраних сила добра и зла, већ посредујем између људских умова и онога што су исти умови осмислили. Такође, појачавам сигнале које компримујем и такве их одашиљем у јоносферу, од које се одбијају, пробијају облаке и олује и разбијају браве на вратима људских умова, чиме олакшавам животе свих оних који су жељни да их апсорбују. Ако је данас нервозни пиљар рекао млекару, који држи радњу надомак пиљареве тезге, како му посао не иде баш најбоље, сутрадан ћу у етар послати сигнал о неком другом пиљару кога је згазио трамвај док је преносио гајбице с воћем. Човек ће, када његов ум упије овај сигнал, помислити колико је тежак његов посао. Али ту је трик. Он ће с једне стране сажаљевати самог себе, јер моји конзументи воле да се осете угрожено, понижено и тужно, док ће са друге стране осећати како нису сами на овом свету, како постоје људи попут њих који такође пате. Иако ово звучи двосмислено, то јест да ја доносим срећу док желим да се неко осећа тужно, то није тачно. Човек ће уживати у својој тузи, биће срећан зато што је тужан. Људи су загонетни, не ја. А можда то изазове и другу емоцију, која је доста једноставнија. Биће срећан што њега није прегазио трамвај. Међутим незахвалнима следује оно што и заслужују. Када су мајка и отац троје деце незадовољни својим животима, ја им представим самохрану мајку која живи са четворо деце, што ће у брачном пару побудити осећај кривице или ћу можда и њих усрећити тиме што нису на месту самохране мајке. Некада све иде спонтано, тако што изазовем једну емоцију код пријемника мојих сигнала, а потом она изазове другу у њиховим бићима, чије уши имају филтер, те чују само оно што их подстиче. На тај начин спроводим своју мисију. Невидљив сам, али сам и те како стваран и постојан. Не знам ко ме је створио и зашто, међутим свој посао обављам свакодневно и вредно. За један дан чујем на стотине мисли и прича, што стварних, што измаштаних. Људи, као рационална створења, која увек желе да нађу неко објашњење, маштају ненамерно. Вест која стигне до мене из неке биртије, заправо је нешто што настаје по принципима теорије еволуције. Информације се измешају у главама, те се затим мутирају из многих разлога. Могу бити лоше протумачене, могу бити једноставно превише компликоване, тако да људи додају или одузимају делове њих и причају их једни другима. Такве приче највише волим, јер ми је најједноставније да их сутрадан пренесем. То су оне јединствене приче које сам поменуо. Али ако је у том тренутку у тренду нешто сасвим друго, сачувам их за касније или са жалошћу одбацим. Тада говорим људима оно око чега се слажу. На тај начин повезујем људе. Чак и они који не мисле тако, дарујем им нешто у чему могу да се пронађу. Дајем им сасвим супротно од онога што желе они, са којима се не слажу. Ако су радници изашли на улицу да протестују, другима ћу поклонити мишљење послодаваца. Ако су на улицу изашли десничари који тобож негују породичне вредности или су једноставно неспремни да се суоче с оним што је у њима самима, другима ћу дати визију света из угла тобож прогресивних, који бране људска права на избор. Мени је добро позната сопствена анатомија. Састојим се из мноштва позитивно наелектрисаних језгара и електрона. Код мене нема неутралности, те морате да бирате, драги моји, да ли ћете прихватити једну страну или другу! А ако не желите ни једно, онда ћу вас свеједно посећивати, јер се можда из ваших устију чује нека прича, која ће мени значити у будућности. Неко други ће вас саслушати и проширити вест онако како је чује. Волим све људе овог света, јер без њих не бих имао сврху. Волим чак и оне који ми не верују, који се опиру мојој мисији на земљи. Иако просипам бујицу вести, они не желе да их прихвате. Траже нешто друго од мене, траже да им откријем тајне за које мисле да чувам. Али код мене је све транспарентно. Толико је транспарентно да они не чују оно што говорим. Они заправо траже од мене да им читам детективске романе и одмах кажем ко је убица. Не само што је то незанимљиво, већ и помало лењо с њихове стране. Ако би се мој рад превео у роман, убицу би морали да нађу сами, а не да извољевају. Таквима је тешко угодити, они се претварају да желе истину. Али шта је истина? Шта је стварност? Можда људска неометена перцепција околине. Ако посматрамо истину на тај начин, долазимо до закључка да човек још увек није изашао из пећине. Цивилизацији је потребно нешто више, вера у нешто. „Када Бог не би постојао, требало би га измислити“, рекао је Волтер. Не кажем за себе да сам Бог, али ипак пружам нешто што је људима потребно. Некада је то била вера у створитеља. Тада сам присуствовао обликовању виших истина и веома споро путовао до човека, посредством писаног слова. Људи су били веома дуго заробљени у овом систему који је вредновао понизност. То су била крвава времена, али не само због несугласица у томе на који начин треба бити понизан. Била је потребна још једна компонента, а то је машта о којој сам већ говорио. Како да неког ко поштује Бога на други начин, учине огавним. Мени је вековима само тај аспект био занимљив, у коме сам заиста уживао. Писано слово може значити мноштво ствари, док га повлашћени могу интерпретирати и наметнути подређенима на милион начина. Можда сам тада био оруђе нечије амбиције, па су ме користили као медијум између створитеља и људи. Данас, путујем знатно брже. Не постоје подређени, нити надређени. Постоје стручни људи који покушавају да ме докуче, али уз помоћ нових технологија, свако може врло једноставно постати стручан. Свако ко има имало елоквентности, може да постане свеопште прихваћен у друштву. Потребна је харизматичност, идеја и контроверзност. То су три постулата на којима почива машта код модерног човека, кога ја прихватам као створитеља. Због тога сам морао да се осврнем на прошлост, јер данас свако може постати створитељ. Када цивилизованом човеку дам оно што је сам створио, постаје Бог. Није то никакав виши ступањ постојања, већ је обична обријана шимпанза, која уместо да скаче са гране на грану, привлачи пажњу других људи, има неке своје јединствене погледе на свет, а уз то је и радикална. Тада осетим како лепршам. Тада се не догађа колизија између моја два мозга, како би неко претпоставио, већ један мозак који је задужен за појединце, шаље импулс другом који је задужен за флуидне информације које упијају многи. Да сам живо биће од крви и меса, у мојим мозговима би се лучио хормон среће, али ја само на трен осетим ослобађање наелектрисаних честица и тада почнем да испуњавам своју сврху кроз вредан рад. Често замишљам себе као људско биће, када се јони распрше из мене. Замишљам себе како идем улицама од човека до човека и вршим анкету. Осећам фрустрацију јер чујем оно што је неко већ рекао, што већ знам. Утом налетим на неког, није битно ког, да ли просјака или бизнисмена. Он ми исприча све што жели пратећи постулате маште која ме интересује, а затим полетим. Летим пркосећи облацима жељан да уђем у сваки дом. Потом почнем да понирем, летим изнад небодера док из мојих руку блешти светлост која увесељава и интригира сваког иоле разумног човека. Као да светлошћу благосиљам сваког ко жели да ме слуша. Имам за сваког по нешто и то сваког дана доносим људима на поклон. Не тражим ништа заузврат, само мало пажње. Велики сам егоиста, то морам признати себи. У данашњици сам ослобођен супер ега, који бомбардује човека тешко остваривим захтевима, док је мој ид интегрисан у мој его. Некада нисам смео да преносим вести онакве какве су, морао сам да бирам речи. То ми је задавало бол, јер сам хтео толико тога да кажем, а и људи су некада били приморани да скривају своје емоције. Међутим, тада сам испекао занат како да осећам шта неко жели да каже. Само један дисонантни тон у гласу жене коју прекорева свекрва, могао је да значи бес који осећа млада снајка. Не умем да читам мисли, али зато умем да слушам. Тако сам створио емпатију према онима за чију добробит постојим и истрајавам вековима. Данас је све другачије. Људи који скривају своје емоције су осуђени на патњу, док се други иживљавају над њима. И даље постоје дисонантни тонови у говору, али моја перцепција истих је постала само рудимент који сам задржао, који ми данас није потребан. Иако волим, не желим интровертне, јер су ми дражи кавгаџије и гласноговорници, небитно да ли су у праву или не. Зато кажем да је мој ид интегрисан у мој его.
Од првог цртежа у пећини, када сам вероватно и настао, преко клинастог писма, хијероглифа, фонетског писма до једноставне речи коју изговара просечан човек, ја постојим и постојаћу. Морам рећи да сам неко ко држи човечанство и свет заједно, јер без мене ко зна шта би се десило. Понекад замислим свет без себе. То је дистопија у којој људи ходају улицама погнутих глава без права на избор. Замишљам зле људе који преузимају контролу над осталима. Можда нисам савршен, али ипак мој створитељ је имао неку идеју, визију мене који омогућавам слободу избора између једног или другог мишљења, те тако сукобљене стране ратују у миру. Ако је реч полемика изведена из старогрчке речи за рат, онда је то рат без победника, рат који никада не престаје, јер како кажу најбоље дебате су оне које остају недовршене. Ја нисам неко за кога се људи моле, ја сам већ ту.
