Na zapadu, gde sunce ljubi oblake,
u sutonu, pršti rumenilo.
Klepet ptičjih krila su kao koraci.
One seku svojim letom prizor,
i rasplamsavaju moju maštu.
Ne smem da gledam, jer moja duša
je okrenuta ka istoku u mrak,
u tminu, u ništavilo iz kog
dopiru zvuci tišine i mira.
U Platonovom svetu formi,
postoji sve sto je blaga slovenska
duša osmislila, u Pravu,
svetu bogova, gde nema jada ni patnje.
Te zažmurim i dišem, pred ponorom,
jer svako od nas ima taj svet.
Svačiji je Prav drugačiji.
Lepota je mala tačka, tu na dnu ambisa,
koja kao Veliki prasak pukne odjedared,
kroz inspiraciju kada je dozove neka
viša sila, neki duh ili više biće.
Neko se baci u taj ponor, odakle nema izlaska.
To su ljudi koji hodaju pognute glave.
To su ljudi koji više nemaju izbora,
do da zive za tu tačku.
