Zašto baš ovaj naziv bloga? Naime, ovo je ideja koja mi je došla još pre skoro pet, šest godina ali sam ja padajući na poznate izgovore – moraš da znaš nišu, ciljnu grupu, da platiš sajt hiljadu evra, dizajnera isto i sl., odlagala bavljenje ovom idejom.
Ali ovog leta sam se našla u izobilju slobodnog vremena i rešila da krenem, kako tako.
Mindset je i dalje isti kao kad mi se prvi put javila ideja.
Ja biram svoje etikete i odbacujem sve koje mi ne služe a okolina pokušava da mi ih nalepi. Svi smo unikatni i to što je ljudima lakše da na etiketiraju i kategorišu ne znači da smo mi dužni da se poistovećujemo s etiketama koje nam nameću.
Sloboda je našem izboru sopstvenog identiteta.
Celog života se borimo sa etiketama. Najpre porodičnim, potom društvo, okolina pa poslovno okruženje a o dejtingu da ni ne počinjem.
Kao male nas uče o našem identitetu i prvo što svako dete nauči je verujem ime, prezime, imena roditelja i gde živi; ako se izgubi da mogu da ga vrate. Potom počinju dobre i loše etikete – dobra devojčica, poslušna devojčica, mirna, tiha, slatka, medena itd. A čim nešto nije po volji starijih, lepe nam etikete užasnih prideva i opisa – nisi dobra, ništa ne slušaš, odvešče te babaroga, niko neće hteti da se druži sa tobom, nevaljala, nemirna, loša cura itd. Tinejdž period je skoro najgori jer deca učena celog života prvi put dospevaju u poziciju da oni nekog etiketiraju i postaju nemilosrdne životinje u džungli popularnosti. Ja sam bila čudna, ćorava, tiha, mirna, povučena, guzata, smotana i sl. Kako sam se više razvijala i učila novinarstvo i komunikacije, odjednom sam postala talentovana, sposobna, pametna i mlada nada. Onda je došao period kada slupan životom i okruženjem kreneš sam sebe da etiketiraš ne bi li sebi olakšao trku za identitetom. Ja sam tad postala žrtva, jadna, depresivna i nevoljiva. Sa žalošću kažem da su ovo etikete s kojima se još borim da ih se otarasim. Kroz dvadesete i kroz poslove menjala sa lica – zgodna, riba, plavuša, gotičarka, frik, šuškava, nezgodna, prgava, povučena, introventna, glasna, sposobna, vredna, kučka itd. Etikete u okruženju posla se menjaju od koristi druge strane i sopstvene spoznaje vrednosti. Kako sam ja večito loša sa tim, jako dugo bih nosila i borila se sa etiketama koje mi ne služe.
Kroz ljubav ostala sam nevoljiva, komplikovana, teška i čudna.
U porodici ostala sam crna ovca, umetnica, preduzetnica, istetovirana s dugim noktima – uvek je ona bila u svom fazonu, kako kažu.
Taj moj fazon varira više nego vreme u septembru. Razlog tome je granični poremećaj ličnosti i konstantna kriza identiteta i osećaja sebe. Imam ideju u srži ko sam ja, ali se ne osećam bezbedno da to budem.
Da sam finansijski potpuno obezbeđena i sigurna, bila bih jako mršava, duge crveno-roze kose, dugih noktiju poput onih što imaju Džefri Star i Kardi Bi, imala bih proporcijalne i velike usne, grudi trojku i strašno je koliko sam ja i dalje tinejdžerka… Tek se negde na polovini prošle rečenice obrusi misao na mene- ovo su sve fizički opisi.
I dalje sam klinka, patim od izgleda i imidža. Žalosno.
Da sam zrela i pametnija, rekla bih da sam ja – slobodna, ponosna, ljubazna, talentovana, uspešna, ostvarena, iskrena i blaga, osim kad treba biti otresita; atreba često u današnje vreme.
Želim da iole prekinem obrazac čovečanstva pre nego što se udam i postanem gospođa i majka. Mada, iskreno verujem da sve žene s punim pravom treba sebe da nazivaju gospođama iako su neudate obzirom da su muškarci gospoda od rođenja – ovo je ujedno i moj feministički maksimum.
Ah da, zaboravila sam te društvene etikete, ja sam najfemističniji patrijahalac i najpatrijhalniji feminista, sigurno. Opstajem u kontrastu i balansiram s ove dve posvađane vatre. Nije ni čudo da se borim sa spostvenim identitetom, igra slika o njemu u mojoj glavi kao kuglica na ruletu, ali ne staje, nikad ne staje…
Vernik sam i to me je održalo u životu i to je moja najstabilnija etiketa.
Ćerka sam, ne baš dobra. Ocu nisam odgovorila na poslednju poruku iako sam slutila da je poslednja. Majci sam se odselila i nisam javila mesecima. Loša sam. Hm, zanimljiv izbor reči -majci sam se odselila… Izvinjavam se, sebi sam se odselila ali od nje. I to je bila najbolja stvar koju sam za svoj mir i stabilnost uradila. Ocu ću odgovoriti na poruku tetovažom. Možda me jednog dana prihvate, mada majka me sa svakom novom tetovažom gleda sve manje, izbegava da spusti oči na moju kožu kao da je šugava.
Sestra sam; ali loša, bez sumnje, evo ona se udaje za manje od mesec dana i ja ne planiram da idem. Porodiće se uskoro ja ne planiram da budem tetka tom detetu. Eto jedne titule i etikete manje. Mada druga sestričina bi rekla da sam sjajna tetka.
Nemam snage sad da ulazim u razloge zašto nešto jesam ili odbacujem trenutno ali borba je neprestana.
Borba za slikom o sebi, identitetom i slobodom.
Vrhunska sloboda i jeste u izboru sopstvenog identiteta i odbacivanju svih etiketa koje nam bližnji, okolina i društvo nameću. Vrlo često, najvažnije je da sami sebe oslobodimo nekih etiketa koje smo sami sebi nalepili. Al’ ko za inat te idu najteže.
Nekad ne treba da ih ukonimo već prihvatimo. Da bi to postigli moramo da ih razumemo i postavimo granice oko tih etiketa – koje ostaju. Ja ne mogu da sklonim etiketu da sam granična ali biće mi mnogo lakše kad je savladam i naučim da prepoznam.
Znam koliko mi je postalo lakše kad sam odlučila sam ja prvo – ja a potom sestra, ćerka i sve ostale titule. Kad sam to presekla i povukla se u sebe, kao da sam se ponovo rodila.
I ništa nije slučajno, nisam ja slučajno tetovirala broj 30 u januaru godine kada sam napunila tu strašnu cifru, već sam tačno tog leta ušla u novu fazu života i slobode. Ponovo sam se rodila ali ovoga puta po svojim uslovima i svesno sama.
Rad sa etiketama nikad nije gotov, borba sa okolinom nikad ne prestaje, svi znamo da sa rodbinom tek neće stati ali na nama je da odlučimo koje ponosno nosimo, koje odbacujemo a koje razmatramo.
Moja komšinica razmatra da postane majka, moja drugarica pokušava da prihvati da je ljubavnica, moj drugar želi da javno prizna svoju ljubav osobi koju okolina ne odobrava, moja majka se miri sa činjenicom da je uskoro penzionerka, moj kum ne može da shvati da više nije slikar i da sad je samo taksista, moj psihijatar pokušava da bude previše stvari u isto vreme, moja komšinica se bori sa tim da je seda i tako dalje, i tako dalje…
Borba, to je život.
Identitet po svojim pravilima, to je sloboda.
Živi, zdravi i slobodni bili!
Uždravlje!
