Imam tu jednu komšinicu, koja je pre nego što su se doselili u stan do nas bila samo majka mog drugara iz jaslica, potom iz razreda. Nakon završetka osnovne škole, doselila se sa svoja dva sina u stan do našeg.
Bio je to period kada je moj otac bio nasilan skoro svaki dan. Ako nije tukao sigurno je vikao i pretio svakodnevno.
Na strani žrtve sam gotovo uvek bila ja.
Zgrada je starogradnja iz sedamdesetih i zvučna izolacija je praktično nepostojeća.
Ako bih ja čula njihov televizor i telefonske razgovore, oni su sigurno čuli udarce i jauke s naše strane zida.
Mnogo godina je prošlo od kako se moj otac odselio a potom i umro pre nego što sam uvidela ovaj problem.
Tek nakon što je korona prošla i ja sam počela da radim iz firme ponovo, psi su logično počeli da ostaju sami u stanu. Didije je stariji i on je navikao da bude sam, ali Klara… Klara je štene iz perioda karantina i mog rada od kuće, koje je naviklo da je pored mene 24/7. Ona je, kao pravi mali haski, počela da pravi skandale kad ja odem na posao. Drala bi se i zavijala kao da joj neko dere kožu kad ja odem na posao. Da problem bude još gori, i Didije je počeo da zavija s njom.
Malo je reći da su komšije besnele.
Ali ova je komšinica bila posebno besna. Nerazumljivo besna; poslednji put kad smo razgovarale pokušavala je da me ubedi kako ja moram Klare „da se rešim, kako znam i umem“.
Taj razgovor je bio pre tri godine. Klara i ja smo se posle toga i odselile i vratile, a ona je i dalje besnim ćutanjem neodrobravanja i poprekim pogledima, čašćavala mene i moju majku u hodniku zgrade.
Tek nakon što sam se vratila u ovaj stan i što su počeli flešbekovi da mi igraju pred očima sam doživela drugu stranu njenog besa i prvu stranu svog.
Trebalo je da prođe više od deset godina da bih ja shvatila da je to žena, koja se smeškala i javljala nam se godinama, dok je verovatno pojačavala televizor da ne čuje nasilje iz našeg stana.
Nikad na našu adresu policija nije došla jer je neko prijavio nasilje. Nikad niko od komšija nije pozvonio da isto prekine.
Nikad.
Ona mi je poseban trn u duši jer je znam od jaslica, jer je uvek bila mlada, kul i vesela mama iz društva. Ona je umetnica, slikarka i ona je majka; samohrana majka već u vreme kad su se doselili kod nas u zgradu.
Kako je moguće da nikad nije pozvala policiju? Ne mogu to da shvatim. Ćutanjem je odobravala nasilje godinama a vrlo je glasno i jasno počela pobunu protiv šteneta.
Neki mi ljudi nikad neće biti jasni.
Neki postupci nikad neće biti za razumevanje.
Žalila sam je dugo, jer mi je bilo žao osobe koja može da mrzi nešto nedužno poput psa.
Ali sad kad sam se doselila i kad su sećanja počela da me napadaju, počela sam da joj zameram i da osećam neizdrživ bes.
Devojčica u meni vrišti: ZAŠTO SI ĆUTALA?!
Ne budi moja komšinica. Prijavi nasilje.
