2. poglavlje
Slagala sam sve oko sebe i niko me nije demantovao. Iako je bilo očigleno da lažem, sebe i sve ostale.
Niko nije uperio prst u mene i rekao – nije tako!
Niko nije uperio prst u moje butine i rekao – lažeš! Koga braniš?
Niko nije uperio prst u moje roditelje i pitao – ko zlostavlja ovo dete?
Imala sam dvanaest godina i nešto sam uradila ili rekla pogrešno. Bio je to period kada je pogrešno hvatanje za kvaku ili bilo koja reč mogla da bude okidač stravičnog zlostavljanja. I dalje, skoro dve decenije kasnije, ne mogu da pogledam cedevitu a da mi ruka ne zadrhti. Pamtim jedne od najgorih batina koje sam dobila jer sam cedevitu sipala iz pakovanja a ne određenom kašičicom. Ležala sam na podu kuhinje u fetus položaju dok me je otac šutirao, vikao za kosu i šamarao, zbog načina sipanja cedevite u šolju. Bio je to strašan period, svaki udah me je na smrt plašio. Bojala sam se da pričam, hodam, radim bilo šta – bojala sam se da živim. Ali eto, u mahu odsečenih sećanja stoji i razlog batina zbog kojeg sam tog dana lagala sve oko sebe.
Nešto sam, evidentno, uradila pogrešno čim sam tako završila. A završila sam sa modro crvenim štraftama po butinama i telu. Ove na butinama su od dvanaestogodišnje mene napravile lažova, one su se videle u opremi za čas fizičkog. Krvavim i modrim linijama su moje noge bile isprekidane i devojčice su u svlačionici postale zabrinute. Lagala sam ih, ali samo malo. Rekla jesam da me je otac tukao, ali sam slagala da nije hteo. Rekla sam da je ’samo malo’ i da se kabl od kablovske eto slučajno našao njemu na dohvat ruke u naletu besa. Ja sam u tom periodu i sa kablom imala nešto zajedničko – bila sam na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Više sam imala zajedničko s kablom nego i sa jednom devojčicom u slačionici.
Te reči koje sam izgovarala dok sam ga branila nisu bile moje, bile su reči moje majke. Njena opravdanja i izgovori, ono što je ona meni govorila – nije on to hteo, moram da naučim da slušam i radim šta mi se kaže. Izgovarala sam opravdanja kao pesmicu koju sam naučila da izrecitujem.
Prošao je taj čas fizičkog. Prošao je dan. Prošle su i modrice. Ali nasilje nije prošlo.
Niko me nije odvukao sa strane, kod psihologa, kod razredne, kod direktorke škole, medicinske sestre.
Niko nije reagovao na očigledne znake zlostavljanja.
Ne budi niko. Budi čovek – prijavi nasilje.
