Usamnjena soba. Prazan krevet. Svira radio, Betoven. Polumrak, polujeza. Otvorena terasa. Lenja sam, smrzavam se, ali me mrzi da ustanem.
Protežem ruke do fotelje i sa naslona grabim džemper. Stojao je kao knedla u grlu na fotelji u ćošku sobe. Volela sam ga, sa osmehom ga nosila. A sada je danima zaobilažen, taj džemper i sa njim gorko sećanje koje nosi sa sobom.
Najpre sam zadovoljna jer ne moram da se mrdnem iz ušuškanog kreveta, ali onda me miris tvoj sa džempera seća na to poslednje veče kad si me grlio i moje kratkotrajno zadovoljstvo prestaje. Držao si me u naručju cele večeri, pre samo par dana, kao da si znao da me gubiš. Kao da si znao da zauvek odlazim iz tvog naručja. Kao da si znao da te nikad više neće probuditi moj glas. Parfem se širi oko mene i sad vec mrzim ovaj džemper i to sećanje.
Uzimam telefon, a znam da nisi ti kriv. Ne mogu ti ništa. Nedostaješ mi. Kriva sam što te ne volim a želim te.
Džemper nije više na meni, gazim ga svojim bosim stopalima dok izlazim na terasu. Tu na mestu gde si ti pušio svoju poslednju cigaretu stojim i posmatram mesec. Možda i ti sa svog dalekog Novog Beograda sada gledaš jedan od svojih omiljenih prizora. Mesec, onako polupun, baš kako ga ti voliš.
Da li te sada tuđa stopala greju u ležajci? Da li osećaš moj parfem u svojoj postelji? Da li ti nedostaje moje negodovanje i izbirljiva ishrana? Ili moje šake na tvojim ledjima, kosa na ramenu?
Uglavnom, nije mi više hladno. Vruće mi je od sećanja. Hladno od nedostajanja. Ipak te volim.
Sebična sam, zovem taksi.
