Jutro je davno svanulo, kasno se budim i ustajem u praznom stanu. Misli me vode i dok nemirno spuštam polupopijenu čašu čaja na kuhinjski pult, noge mi već lete ka tavanu. Kroz more kutija, albuma i kofera provlačim se do kraja. I dok mi svaka stvar budi buru sećanja, nijedno ne nadmašuje sećanje koje si ti probudio u snu noćas. Saginjem se, svlačim svilenu maramu i dok dlanom prelazim preko dirki stare pisaće mašine, jeza i inspiracija plešu tango u meni.
Pomerila sam ležaj u ćošak terase i smestila se pored pisaće mašine u hladovinu iza lijane. Osećam silu sećanja i osećanja kako navode moje prste u novu literarnu avanturu. Papir se odmotava i pada na gomilu već ispisanih doživljaja koji evo već kako Sunce polako zalazi, počinju da čine celinu. Veličanstvena inspiracija misli i reči ispoljena je danas u ovoj knjizi koju tebi posvećujem.
Sve ono što sam ti htela reći a nisam znala kako i kad ili sam ispustila priliku, sve ono najlepše i najružnije što si ikada probudio u mojim mislima, u meni, vihorilo se sada na laganom večernjem povetarcu oko mojih stopa. Sve doživljene patnje i radosti, sreće i žalosti, izašle su iz mene u vidu crnih reči na beloj hartiji. Nismo više bliski da bi rečima gađali jedno drugo ali osećam da ako si ti smeo da se nezvan vratiš put mojih snova i nesanice onda ja imam pravo da se ovim delom vratim tebi bar na kratko, bar u fikciji.
Naspram svih ukradenih dana i noći ovaj jedan neće promeniti ništa. Od zamišljane večnosti spali smo na mnoštvo neproživljenih uspomena i bezroj reči otetih izmoje duše. Spali smo na mrtvo slovo na papiru.
Ti si me inspirisao mnogo puta na izvrsno i užasno, na večno i trenutno, sveto i grešno, ali nikada kao danas. Hladne glave i omrzlog srca napisala sam ovu knjigu danas sebi iako je moram posvetiti tebi.