Ležim u krevetu u apartmanu 44 i čekam je da se vrati iz rata.
Sigurno je umorna. Spremiću joj kafu i sveže isceđen limun
u ovom jeftinom hotelu.
Jebi ga, nisam mogao da priuštim kalifornijske zalaske.
Nadam se da će joj se ovi moji svideti.
Naručio sam ih samo za nju.
Čekam je.
4:32.
Zašto kasni?
Ne vidim kroz prozor zelenu haljinu koju je obećala da će nositi.
Sigurno je usput videla najlepši cvet koji se da videti, pa je morala da zastane i napiše koji stih o njemu.
Kafa se ohladila.
Krevet je hladan.
7:24.
Sigurno je taj cvet predivan.
…
Sam sam proveo noć.
Kafu i sok sam pustio niz slivnik.
Izuo sam pocepane čarape.
Možda zbog toga nije došla, zna da sam nemaran.
Ali sam mario o njoj.
A ona o cveću.
Tako dugo je bila odsutna, a ja sam je voleo.
Sigurno je rat bio jako naporan.
A ja napravio kafu i sok da je okrepim.
Kakva sam ja budala.
Ovo jutro mi teško pada.
11:28.
Nje i dalje nema.
Obući ću pantalone i otići iz apartmana 44.
Možda me više ne voli.
Možda ne voli kafu. Ili limun.
Moje pocepane čarape sigurno ne voli.
12:00.
Napustio sam apartman 44.
U njemu sam ostavio magnolije, stari sat i po koju suzu na jastuku.
Možda nekome zatreba. Neki ljudi zaborave kako se plače. Možda im zatreba, znate.
Pomislio sam da je rat možda ubio.
Spalio zelenu haljinu.
Ali niko ne bi smeo biti tako drzak.
Pre će biti da je rat zavoleo, nju ne možete ne voleti.
On je sačuvao za sebe, ipak, ko bi hteo da je izgubi.
Ja ne.
…
Nikada nisam saznao zašto nije došla.
