Jutro.
Sunce koje izlazi daje lažnu nadu da svet i život imaju smisla.
Ptice koje lete, ljudi koji idu negde imaju cilj.
Cilj koji produžava život.
Kretanje.
Kretanje jer mora, jer treba.
Koliko njih se kretalo istim ili sličnim ulicama u ovom ili prošlim vremenima.
Koji i koja više ne postoje.
Leže ispod zemlje. Bez dokaza da je vredelo. Sa malo sećanja da je postojalo.
Letnje jutro je lepo, kroz prozor klimatizovanog autobusa.
Uzdignute glave jarko zlatno-žutih suncokreta besramno se šepure i daju iluziju spokoja i mira.
To more smisla i lepote prekriva pogled na njen grob.
Ptice lete.
Neke idu na groblja da seru po njima,
a mi da brišemo taj poslednji kamen na kome piše da smo postojali.
Da smo bili vredni postojanja.
Napisao neko drugi, neki stih možda, koji definiše.
Kakva pretencioznost.
