Glas koji dolazi kada sve utihne
Postoje trenuci koji čoveku ne promene samo život. Postoje trenuci koji ga ponovo rode.
Još kao mladić nosio sam u sebi neobjašnjivu želju za čitanjem i pisanjem. Dok su drugi u knjigama tražili odgovore, ja sam u njima tražio sebe. Reči su me privlačile kao svetlost putnika izgubljenog u noći. Međutim, svaki put kada bih pomenuo da želim da pišem, dočekivali su me podsmesi.
„Ti da pišeš? Jesi li normalan?“
Te reči nisu bolele samo u tom trenutku. Ostajale su da žive u meni kao tiha sumnja koja godinama nije dozvoljavala mom peru da progovori.
A onda je došao dan kada se život zaustavio.
Teška operacija.
Granica između sna i jave.
Između tišine i zvuka aparata koji su merili svaki moj otkucaj.
Dok sam se budio iz anestezije, nisam prvo ugledao ljude. Video sam slike.
Neobične.
Nepoznate.
Neke su bile jasnije od stvarnosti, druge maglovite poput jutarnje izmaglice nad rekom. Dvadeset četiri sata proveo sam na intenzivnoj nezi, vezan za aparate koji su čuvali moje telo, dok je nešto nevidljivo budilo moj duh.
U početku sam verovao da su to samo posledice jakih lekova protiv bolova. Govorio sam sebi da će sve nestati kada dejstvo opijata prođe.
Ali nije.
Naprotiv.
Misli su počele da dolaze same. Nenajavljene. Nepozvane. Dolazile su kao ptice koje tačno znaju gde treba da slete. Pretvarale su se u reči, rečenice, slike i čitave priče. Ako ih odmah ne bih zapisao, nestajale bi istom brzinom kojom su se pojavile – kao oblaci koje vetar raznese posle oluje.
Tada sam shvatio da se neke misli ne mogu sačuvati pamćenjem. One traže papir. Traže mastilo. Traže da postanu zapis.
Godinama je tako.
Teme dolaze same.
Reči koje nikada nisam koristio pojavljuju se predamnom kao da su oduvek čekale svoj trenutak. Nekada mi se učini da ih prvi put čujem, a ipak ih razumem kao da su deo mene od rođenja.
One dolaze poput plime, noseći čitave svetove.
A zatim se povlače poput oseke, ostavljajući iza sebe trag koji samo zapis može da sačuva.
Ponekad uzmem stare sveske i čitam ono što sam napisao. Tada me obuzme čudna sumnja.
„Zar sam ja ovo napisao?“
Na trenutak pomislim da nisam.
Da je neko drugi ostavio te reči u mojim rukama.
Ali već u sledećem trenutku stiže nova misao. Nova tema. Nova priča. I svaka sumnja nestane pred njenom snagom.
I tako nastavljam:
tema po temu,
reč po reč,
poznato i nepoznato,
pozvano i nepozvano
Danas više ne tražim objašnjenje.
Ne pitam odakle dolaze.
Ne pokušavam da ih zadržim silom.
Moje je samo da ih dočekam.
Da ih saslušam.
Da ih zapišem.
Jer čovek nije vlasnik svakog dara koji nosi. Neki darovi samo prolaze kroz njega, birajući ga za svog svedoka.
Možda pisac nije onaj koji izmišlja priče.
Možda je pisac samo onaj koji ima hrabrosti da zapiše ono što bi svet, da nije njega, zauvek zaboravio.
I tada sam razumeo najveću životnu istinu: nije važno kada je čovek pronašao svoj glas. Važno je da ga, kada ga konačno čuje, više nikada ne ućutka zbog tuđeg podsmeha. Jer dar koji se krije iz straha polako umire, a dar koji se deli postaje svetlost – najpre onome koji zapisuje , a zatim svima koji njegove reči prepoznaju kao deo sopstvene duše.
Dalibor
