Kad se Drugovi ponovo sudare
Bog je rasuo bisere po svetu i rekao:
„Neka se traže.“
I zato su se neki rodili blizu, a završili daleko. Neki su ostali isti, a neki se izlomili kao brodovi na steni. Ali pravi biser ne nestaje – samo čeka trenutak da ponovo zasija.
čovek koji nije imao korenje u zemlji, nego u ljudima. Gde god bi došao, ostavljao je trag čaše na stolu i pesme u vazduhu. Njega nisu pamtili po onome što ima, već po onome što donosi: smeh, zagrljaj i istinu bez maske.
Kad bi se drugovi sreli, svet bi na trenutak stao.
Nije se pitalo ko je uspeo, a ko propao.
Nije se brojilo koliko je ko popio, već koliko je izdržao.
Jer oni su znali:
život ne ruši slabe – ruši usamljene.
Zato su pili.
Zato su pevali.
Ne da bi pobegli od života, nego da ga pobede.
A kad bi pesma krenula, svako je u njoj čuo nešto svoje:
izgubljenu mladost, neizgovorenu ljubav, prijatelja koga više nema. I tada bi shvatili – nismo se sreli slučajno.
Jedne noći, dok je vetar nosio dim i uspomene, Selica je tiho rekao:
„Ako nas sutra ne bude, nek se zna jedno:
živeli smo punim plućima.
Nismo štedeli ni srce, ni glas, ni ruke koje grle.“
I nebo je ćutalo.
Jer kad ljudi tako govore – Bog sluša.
Na rastanku se ne obećava „vidimo se“.
Samo se nazdravi.
Jer pravi drugovi znaju:
ako se opet sretnu – biće pesma.
Ako ne – već su je otpevali.
Pouka (da zaboli):
Život je kratak, ali duša pamti.
Novac se troši, vreme prolazi, ali ljudi ostaju u čoveku.
Čuvaj drugove dok dišu.
Pevaj dok imaš glas.
I ne ostavljaj „volim te“ za sutra – jer sutra često ne dođe.
Dalibor
