More u čoveku
Te godine nisam tražio odmor.
Tražio sam tišinu.
Nađoh je na jednom zabačenom mestu kraj velike vode, tamo gde se ravnica polako predaje horizontu. Daleko od puteva, kafana i ljudske graje, stajala je stara drvena kućica, okrenuta prema vodi kao starac koji još uvek nekoga čeka.
Bilo je to mesto koje kao da nije pripadalo ovom vremenu.
Danju bi vetar prolazio kroz trsku i topole. Noću bi se tišina spuštala na svet tako duboko da se čoveku činilo kako može čuti i sopstvenu misao dok nastaje.
Ispred kućice stajala je jedna stara stolica.
Svako jutro nalazio sam je na istom mestu.
Činilo se kao da je tu mnogo pre mene sedela neka druga briga, neki drugi čovek, neka druga ljudska duša koja je došla da odmori svoje umorne misli.
A misli su zaista umorne.
To sam tek tada shvatio.
Ljudi govore da ih more privlači zbog lepote. Mislim da nije tako.
Čovek odlazi vodi kada ga nešto iznutra pritiska.
Kad ga more brige.
Možda zato te dve reči toliko liče jedna na drugu.
Jer brige su zaista more.
Nijedna sama po sebi nije velika. Ali kada se skupe, kad jedna stigne drugu, pa treću, pa desetinu, postanu pučina preko koje čovek ponekad ne zna kako da pređe.
I zanimljivo je da ih uvek nosimo sa sobom.
Kad polazimo na put, mislimo da pakujemo košulje, hleb, knjige i sitnice.
Ne.
Prvo spakujemo brige.
Brigu za dete.
Za roditelja.
Za prijatelja.
Za posao.
Za narod.
Za ono što je bilo i za ono što će možda biti.
Njih nikada ne zaboravimo.
Za njih uvek ima mesta.
Sedeo sam tako svakoga jutra kraj vode i gledao njeno sporo kretanje. Delovalo je kao da nigde ne žuri, a ipak neprestano ide.
I čovekov život liči na to.
Dok ga živi, čini mu se da stoji.
A kada se osvrne, vidi da je već odavno daleko od mesta sa kojeg je krenuo.
Tih dana nisam mnogo govorio.
Ćutao sam.
A tek u ćutanju čovek vidi koliku buku nosi u sebi.
Tada sam shvatio da se od ljudi može pobeći.
Od grada može.
Od obaveza može.
Ali od sebe ne može.
Gde god odeš, za tobom ide onaj isti čovek kog nosiš u grudima.
Ide sa svojim strahovima.
Sa svojim slabostima.
Sa svojim neizgovorenim pitanjima.
I zato mnogi putuju godinama, a nigde ne stignu.
Jer menjaju mesta, a ne menjaju sebe.
Tek kad se sve utišalo, počeh da osećam ono što u svakodnevnoj buci nisam mogao.
Kao da postoji jedan tihi glas koji nikada ne govori glasno.
Ne viče.
Ne naređuje.
Samo strpljivo čeka da čovek zaćuti.
A mi retko ćutimo.
Plašimo se tišine jer nas ona upoznaje sa nama samima.
Tih dana zapisivao sam misli koje su navirale jedna za drugom.
Neke su bile lake kao pero.
Neke teške kao kamen.
Ali sve su dolazile iz iste dubine.
Iz onog mesta koje čovek u sebi često obilazi, a retko u njega zaista siđe.
I tada mi se učinilo da najveće dubine nisu u vodi.
One su u čoveku.
Nije strašna dubina reke.
Strašna je dubina sopstvene duše kada u nju godinama ne zavirimo.
Jer na dnu svake velike vode kriju se mulj i talog.
A na dnu čoveka još više.
Godine nagomilanih uvreda, sujete, strahova, želja i razočaranja.
Sve ono što svakodnevica pokrije, ali ne ukloni.
I baš kao što velika voda ponekad izbaci na obalu ono što je dugo skrivala, tako i tišina izbaci pred čoveka ono od čega je dugo bežao.
Mnogi bi tada ustali i otišli.
Ja sam ostao.
Jer sam shvatio nešto što mi nijedna knjiga nije mogla objasniti.
Bog nije najbliži čoveku onda kada mu se svet divi.
Niti onda kada pobeđuje.
Niti onda kada ga svi razumeju.
Najbliži je kada ostane sam sa sobom i kada nema više gde da pobegne.
Tada počinje pravi razgovor.
A iz tog razgovora rodila se i poslednja misao koju sam poneo kući.
Ljudi često misle da je srećan onaj koji nema briga.
Ali takav čovek ne postoji.
Kao što nema vode bez talasa, tako nema ni života bez tereta.
Mudrost nije u tome da nam more bude mirno.
Mudrost je da naučimo da kroz oluju ne izgubimo pravac.
Jer nije najveća nesreća kada se voda uzburka.
Najveća nesreća je kada se čovekova duša zamuti toliko da više ne vidi ni obalu ni zvezdu prema kojoj plovi.
A ko sačuva Boga u sebi kao svetionik, taj će pronaći put i kroz najveću maglu.
Zato čovek ne treba s vremena na vreme da odlazi na vodu da bi video njenu dubinu.
Treba da odlazi da bi video svoju.
Jer svaka reka, svako jezero i svako more na kraju nas uče istoj lekciji:
Nisu najopasnije dubine one koje su pred nama, nego one koje nosimo u sebi. A spasen nije čovek koji je prešao sve vode ovoga sveta, već onaj koji je uspeo da pređe preko samoga sebe.
Dalibor
