Радионица од светлости
У једном граду постојала је необична кућа без прозора. Њени становници су говорили да унутра живи човек који прави највредније ствари на свету — али нико никада није видео шта он то прави.
Једног дана, радознали дечак пришао је кући и тихо покуцао. Врата су се отворила, а на прагу се појавио човек са благим осмехом.
„Шта правиш у овој кући без прозора?“ — упита дечак.
„Правим оно што ће једног дана остати иза мене“, одговори човек. „А за то ми не требају прозори, већ унутрашња светлост.“
Дечак је ушао и угледао радионицу без алата. Уместо чекића и тестера, на полицама су стајале речи: стрпљење, храброст, доброта, истина. На столу је лежала једна недовршена фигура — човек од светлости.
„Ко је ово?“ — пита дечак.
„То сам ја“, рече човек. „Сваког дана додам један мали део. Понекад погрешим, па морам да поправљам. Али све што радим овде, једног дана ће се видети напољу — у мом животу.“
Дечак је дуго ћутао, а онда тихо рекао:
„И ја желим да направим свог човека од светлости.“
Човек се насмешио.
„Сви имамо ту радионицу. Само треба да уђемо у њу.“
Човек постаје оно што стрпљиво гради у себи. Унутрашњи рад је највеће дело које остављамо свету.
Далибор
