тишина у којој тражимо смисао
Пре него што је човек научио да говори, вероватно је већ умео да се пита. А међу првим питањима, негде у страху од мрака и у чуду пред светлошћу, родило се и оно: ко управља свим овим?
Од тада до данас мењале су се речи, имена, књиге и тумачења, али питање је остало исто. Као камен који стоји насред реке времена, а вода пролази поред њега.
Ко је Бог?
Можда одговор није створен да стане у реченицу. Можда је више налик осећају који нас дотакне па нестане, а ми после целог живота покушавамо да му се вратимо.
Тражимо га на небу, а понекад нас сачека у грудима.
Тражимо знак, а добијемо тишину.
И тек касније схватимо да је и тишина нека врста одговора.
Људски живот личи на пут кроз маглу. Видимо неколико корака испред себе и мислимо да знамо куда идемо. Срећемо људе који одустану, оне који пожуре, и оне који се изгубе. Неки оду прерано, неки остану дуже него што су желели. А питање „зашто“ често остане да лебди без гласа.
Можда смисао није у томе да све разумемо.
Можда је у томе да бирамо, чак и онда када не знамо.
Јер избор је чудна ствар. У њему је сакривена и слобода и одговорност. Свака мисао, свако дело, чак и оно што смо прећутали, постаје део пута који остављамо иза себе.
Говори се да душа памти. Ако је тако, онда смо књиге које саме себе пишу.
А Бог?
Можда је читалац.
Док покушавам да ово приведем крају, осећам како крај измиче. Као хоризонт — што му се више приближаваш, он се више удаљава. Свака завршена мисао отвори нову, дубљу, тишу.
Ипак, постоји нешто што не могу да не приметим.
Када нас живот притисне, када бол постане јачи од поноса, тада подижемо поглед. Тада се сетимо молитве. Тада желимо да нас неко чује, разуме, пружи руку.
А када смо срећни, често мислимо да можемо сами.
Па ипак, ако Бог ћути док га заборављамо, а слуша када га тражимо — можда је у томе величина коју не умемо да схватимо.
Можда Он не стоји изнад нас да би судио, већ у нама да би нас подсећао ко можемо бити.
Јер Бог није неко кога треба пронаћи.
Бог је неко кога треба препознати.
У себи.
И у тренутку када то схватиш —
прича која никада није имала крај,
почне да има смисао.
И зато, можда питање „ко је Бог“ никада неће добити коначан одговор. Али у тренутку када човек осети доброту, стид, љубав, праштање — можда му се бар на трен учини да је дотакао део те тајне.
А можда је и то довољно.
Далибор
