Три пољупца
Када се после много година вратио у родно село, Марко је најпре приметио тишину.
Није то била она тишина коју човек чује у празној соби, већ она друга, дубља, која станује међу старим кућама, над гробљем и под крошњама вековних ораха. Иста она тишина која памти више него што људи умеју да испричају.
Стаза којом је корачао била је иста као некада. И поток, и црквено звоно у даљини, и камени праг његове дедовине.
Само деде више није било.
Испред куће га је сачекао стриц Милутин. Старац погнут од година, али усправан у погледу. Пришао је Марку полако, као да не жели да наруши нешто свето.
Загрлили су се.
Онда га је стриц пољубио три пута у образ.
Једанпут.
Други пут.
Трећи пут.
Марко се насмешио.
– Стрико, што се код нас љубимо баш три пута? Зашто не једном, као други народи?
Старац га је погледао као учитељ ученика који је најзад поставио право питање.
Сели су на стару клупу испод ораха.
– Видиш, сине – рече тихо – људи мисле да су то само обичаји. А обичаји су као корење. Не видиш их, али држе дрво да не падне.
Застао је, па наставио:
– Први пољубац је за живот.
Погледао је ка ливадама које су се зеленеле испод брда.
– За сваки нови дан који нам је дарован. За радост што смо се поново срели. За хлеб који делимо и сунце које нас још греје.
Марко је ћутао.
– Други пољубац је за смрт.
Тада старац показа према гробљу изнад села.
– За оне који нису овде, али без којих нас не би било. За прадеду који је ратовао, за баку која је гладним рукама хранила децу, за све што почива под овом земљом, а живи у нама.
Ветар лагано помери гране ораха.
Као да је и он нешто потврђивао.
– А трећи? – упита Марко.
Старац дубоко уздахну.
– Трећи је за част.
На те речи као да је и време застало.
– Јер човек без новца може поново да се обогати. Без снаге може поново да ојача. Чак и после великог пада може поново да устане. Али кад изгуби част, изгубио је оно по чему га памте и живи и мртви.
Марко спусти поглед.
Сетио се обећања које је недавно погазио. Сетио се речи коју је дао па није одржао. Нико га није осудио. Нико му ништа није рекао.
Али га је савест тихо гонила.
Стриц као да му је читао мисли.
– Сине, није образ на лицу. Образ је у души. Лако је упрљати руке. Тешко је упрљати образ. А још теже га је опрати.
Тог дана Марко је отишао до дедовог гроба.
Дуго је стајао у тишини.
И први пут после много година осетио је да није сам.
Иза њега су стајали сви они који су га претходили. Они чија имена носи. Они због којих постоји.
Када је кренуо назад, учинило му се да сада разуме нешто што му нико никад није објаснио.
Три пољупца нису поздрав.
То су три завета.
Да будеш захвалан животу.
Да не заборавиш мртве.
И да никада не издаш своју част.
Јер човек живи онолико колико му срце куца.
Предак живи онолико колико га потомци памте.
А част живи и онда када више нема ни срца, ни имена, ни камена над гробом.
Зато су стари говорили: “Чувај образ више него главу.” Јер глава једном падне и нестане, а образ, ако остане чист, надживи и човека и време.
Далибор
