Tvoj izbor!

Tvoj izbor
Kasno je bilo. Grad je odavno utihnuo, a samo je poneki prozor još svetleo u tami. Za jednim od njih sedeo je čovek, umoran od dana, ali budan zbog života.
Sat je pokazivao dva ujutro.
Na stolu šolja hladne kafe, nekoliko neplaćenih računa i beleške o poslovima koje je planirao za sutra. Ili bolje rečeno, za nekoliko sati, jer je znao da će ustati već u šest.
Neko bi rekao da je lud.
I bio bi u pravu.
Jer samo malo ludi ljudi imaju snage da veruju kada nemaju razloga za verovanje.
Bio je u dugovima.
Novca nije imao dovoljno.
Prijatelja manje nego nekada.
Godine su mu polako ispisivale tragove po licu, a život ga nije mazio.
Pa ipak, negde duboko u sebi nosio je jednu tvrdoglavu misao:
“Doći će moj dan. Ne zato što ga čekam, nego zato što za njega radim.”
Nije sanjao o bogatstvu koje pada s neba.
Njegova želja bila je jednostavna.
Da pošteno radi.
Da zaradi dovoljno.
Da za stolom sedi sa dobrim ljudima, bez laži i pretvaranja.
I da celog života voli istu ženu kao prvog dana.
Što je više stario, sve je jasnije shvatao svoje roditelje.
Nekada mu se činilo da su strogi.
Da previše traže.
Da ne razumeju mladost.
A onda je počeo posmatrati svet oko sebe.
Video je generacije koje sve imaju, a malo cene.
Koje traže prava, a beže od odgovornosti.
Koje žele uspeh, ali ne i žrtvu.
Tada je prvi put iskreno rekao:
“Moji roditelji nisu bili strogi. Spašavali su me od života koji dolazi bez karaktera.”
Mnogo toga naučio je putem.
Ali najveći profesori nisu nosili kravate niti su predavali u školama.
Njegovi najveći učitelji bile su greške.
Svaka je imala svoju cenu.
Neke su ga koštale novca.
Neke vremena.
A neke ljudi koje je voleo.
Ipak, nijedna lekcija nije bila uzaludna.
Jer ono što čovek plati suzama, retko kada zaboravlja.
Vremenom je naučio i nešto drugo.
Ne žele svi tvoje dobro.
Neki se smeše dok čekaju da padneš.
Neki tapšu po ramenu dok mere gde da zabodu nož.
Zato je svima želeo sreću.
Ali nije svakome davao mesto u svom životu.
I to nije bila mržnja.
To je bila mudrost.
Ponekad je morao razočarati ljude.
Reći “ne”.
Povući granicu.
Udaljiti se.
I svaki put kada bi to učinio, neki bi pokazali svoje pravo lice.
Odjednom bi nestala ljubaznost.
Nestalo bi poštovanje.
Nestala bi maska.
Čovek ih je tada samo mirno posmatrao.
Jer istina ima jednu neobičnu osobinu:
Ne moraš je tražiti.
Dovoljno je da nekome uskratiš korist, pa će sama izaći na videlo.
Godine su prolazile.
Neke bitke je dobio.
Neke izgubio.
Ali ono najvažnije uspeo je sačuvati.
Obraz.
Reč.
Vernost.
I onu malu iskru nade koja ga je držala budnim u dva ujutro.
Jednog jutra, dok je sunce polako osvajalo horizont, shvatio je nešto što mu je promicalo celog života.
Sreća nikada nije bila skrivena na kraju puta.
Bila je u samom hodanju.
U borbi dok nemaš.
U veri dok ne vidiš.
U radu dok si umoran.
U ljubavi koja ostaje kada prođu godine.
Tada se nasmešio sam sebi i tiho rekao:
“Život svakom čoveku stalno postavlja isto pitanje. Ne biraš kakve će te oluje zadesiti, ne biraš ljude koje ćeš sresti, niti sve bitke koje ćeš voditi. Ali jedno uvek biraš.”
Biraš hoćeš li postati gorak zbog onoga što te je slomilo ili mudar zbog onoga što te je naučilo.

Zato, kad život stavi pred tebe raskrsnicu između lakšeg puta i ispravnog puta, seti se: sudbina čoveka ne nastaje od onoga što mu se događa, već od izbora koje pravi dok mu se to događa.
A ceo život, ma koliko dug bio, na kraju stane u dve reči:
Tvoj izbor.

Dalibor