Витез од Туђине
Кад сам пошао млад и јак,
у коферу снови, у џепу прах,
рекох себи: “Ово је час,
идуће године све је за нас!”
Ал’ туђина има своја правила,
сваког младог витеза на темељ свалила.
Први дан? Нико ме не пита: “Како си?”
Само вичу: “Ради, брже, док се не умориш!”
Упорно сам ја копао темеље,
док други копали дубље у џепове.
“Стрпљење је врлина,” причао сам себи,
а зној ми капао на папире к’о хоби у подруму .
И тако, док туђ свет цинично кличе:
“Ево ти плате, па сањај о срећи,”
ја се осмехнем, витешки пркосно,
и кажем: “Ви само гледајте, ја градим оно што вама није просто!”
Године пролазе, туђина се чуди,
“Откуд му кућа, ауто, и сви ти људи?”
А ја им кажем, на српском, наравно,
“Види чуда кад радиш паметно и савесно а”
Али, истина је, није то све бајка,
туђина те зове, ал’ никад не загрљајем.
Све лепо што стекнеш, она те подсећа,
да ниси њен, и да врата никад не закључава , остају одшкринута.
И ево ме сад, стар и мудар,
са осмехом гледам на животни удар.
Јер све што сам постао, створио сам сам,
а туђина ме само учила: “Мали, буди паметан!”
Сада имам циљеве, и још планова двадесет,
јер живот се гради, а не стаје кад је најлепше. Још циљева има, то се зна,
ал’ туђина ме научила — све је само игра и сан!
Са стрпљењем, упорношћу, упркос свему,
показао сам свету: “Туђина? Ма, њу сам надмудрио, верујте мени!”
Туђина те може научити дисциплини, али никада ти неће дати идентитет. Онај ко гради стрпљењем, савесним радом и упорношћу, постаје витез свог живота — и показује свету да снови нису поклоњени, већ освајани.
Снови му нису дати — он их осваја,
као што се освајају висине:
погледом који не одустаје
и кораком који не стаје.
Далибор
