Kad je u ratu granata pogodila krov naše kuće, lastavica koja je danima pravila gnijezdo pod strehom, unatoč požaru, ostala je u gnijezdu, na jajima s mladuncima. Nije odletjela.
Požar se širio tavanom. Kuću smo jedva spasili. A ona… ostala, i spepelila se, štiteći svoju prašinu iz utrobe, neizleglu potomčad.
Puno kasnije, otac je otpilio (žagom odsjekao) noge staroj tavanskoj stolici. I ne znam otkud tamo stolica, sa starim sanjkama i sestrinim bezrukim medom.
Na tavanu je bila najmanja u odnosu na sve.
Ipak na njoj je otac stajao, dok se vješao.
Smrtnuvši se s uma, jednom sam išao na tavan i donio tu stolicu, invalid stoličicu.
Mama voli na njoj klečati, dok se moli.
Nisam joj rekao. Kao lasta bi se savila u crnu točku u polumraku.
Pa smo proljetos precrijepili novi krov kuće, nakon dugogodišnje štednje.
Postavili smo i mali prozor s debljim staklom, za pogled u nebo s tavana. Pa smo i pjevali oko kuće, kačili neotpakirane košulje i ručnike oko dimnjaka, i na oluke.
Kad smo sve završili – odnekud doletjela je lastavica.
Sumanuto je letjela oko kuće, uzalud tražeći svoje gnijezdo s mladima. Nigdje ga.
Već je padala noć, kad se iznenada silno zaletjela i udarila glavom u debelozastakljen prozor u krilu krova, i smrskala se, pala u baštu…
Možda bi tata rekao da je poznavao baš tu lastavicu.
Jutros sam očistio prozor, teško, jedva pokupio krvavo perje.
Morao sam se popeti na stoličicu da bih navukao venecijaner zavjese, da nas nebo ne vidi.
