Pre par godina radila sam u jednoj fensi marketinškoj agenciji u Zemunu. Kako znam da je bila fensi? Pa bila je to stamena dvospratnica u mirnom kraju, u ulici koja je izlazila na Dunav. Kuća je bila renovirana, i spolja i iznutra, i sve je mirisalo na novo. U prizemlju je postojalo malo dvorište koje je sa svih strana bilo okruženo zidovima, ali se tu nalazio jedan bunar, oko koga su se ljudi okupljali da ispiju kafu ili popuše cigaru, a poslovni partneri bili su pozivani na partiju bilijara u podrumu kuće, koji je sam po sebi bio zamišljen kao umetnički artefakt, sa slikama poznatih majstora i masivnim stolom za bilijar u jednoj od prostorija.
Ipak, u meni je taj podrum uvek izazivao neku tihu jezu, za svojim hladnim kamenim zidovima i memlom koja se osećala već dok se silazilo niz stepenice. U njemu su se, između ostalog, nalazile i zalihe flaširane vode i sokova, koje su se s vremena na vreme odnosile gore na dopunu.
Jednog lepog i sunčanog prolećnog dana, morala sam da siđem u podrum da bih donela vodu. Dođavola, zašto jednostavno ne sipaju česmušu, neće se otrovati ako popiju jednu čašu? Od svih zaduženja, to mi je najteže padalo.
Ovoga puta, podrum je bio skroz prazan i jeziviji nego inače. Čim sam sišla, u nosnice mi se uvukao miris gasa, ali nisam želela da se popnem bez vode pa da moram još jednom da silazim dole. Zato sam probala da pocepam najlon u kome je bila flaširana voda, ali povuci, potegni, ambalaža je bila previše žilava za mene. Sa teškim uzdahom popela sam se gore u kuhinju.
Tu je sad bio jedan kolega koji je došao da popije sok, i široko se osmehnuo kada me je video. Uvek je bio jako fin prema meni. Bio je malo niži od mene, ali sa divnim plavim očima ranjene košute, zbog čega sam se uvek osećala kao da moram da ga zaštitim od nečega.
– Hej, kako je? – upita me on ljubazno.
– Hej. – osmehnuh se i ja. – Super sam, ti?
– Pa nije loše, evo upravo sam završio neki sasatanak, pa malo došao na pauzu.
Ja sam u međuvremenu prišla radnom delu i otvorila fioku, pokušavajući da smislim s čime bih mogla da rascepam onaj glupavi najlon.
– E, super, nadam se da je sve prošlo ok?
On klimnu glavom, ispijajući gutljaj soka.
Ja sam još uvek zamišljeno gledala u fioku.
– Nego, jel ti problem da siđeš sa mnom dole do podruma da proveriš nešto, čini mi se da sam osetila neki gas.
I govoreći to, zalupila sam fiokom, u kojoj nisam našla ništa svrsishodno, i iz sušača izvukla nož dugačak bar 20 centimetara, koji mislim da je služio za sečenje hleba. Ili već tako nešto. Čuo se samo zvuk dva noža kako se mimoilaze.
Gledala sam ga sa nemim divljenjem, gotovo želeći da pomazim nazubljenu oštricu. ‘Ovaj će poslužiti’, razmišljala sam.
Možda sam to rekla i naglas, ne znam, ali kada sam se okrenula ka kolegi i počela da mu prilazim, činilo mi se da je malo bleđi, i da grčevito steže čašu drhtavim rukama. Skoro da sam poželela da ga zagrlim i smirim.
– Idemo li? – upitah sa nevinim smeškom.
– M…može – promuca jadnik.
Nije mi bilo jasno šta je uticalo na promenu njegovog raspoloženja, ali kulturno ga ponudih da krene prvi niz stepenice.
Progutao je knedlu, ali je hrabro zakoračio ispred mene.
Nakon što smo sišli, što je njemu verovatno izgledalo kao večnost, on pođe malo napred, njuškajući vazduh, dok sam ja ostala pozadi, rešena da zadam udarac.
– Pa, ja ništa ne osećam. – reče on nesigurno, dok sam ja zamahivala. Nisam sigurna da li je osvetljenje bacilo moju senku na zid, i da li je video kako se nož spušta, možda je samo čuo kretanje noža kroz vazduh, tek okrenuo se preplašeno, spreman da podigne ruke da zaštiti lice. Uvek sam se pitala da li je stvarno moguće da je ljudima lice važnije od srca, jer u svim tim filmovima sa ubistvima, ljudima je prva reakcija da zaštite lice. Niko ne stavlja ruke preko grudi. Hm. Ovo tera čoveka na razmišljanje, zar ne? Ali sad već skrećem sa teme.
Okrenuvši se, video me je kako nožem param najlon i pobedonosno vadim flašu, držeći je gotovo poput pehara. Pogledala sam ga uz blistav osmeh.
– Uspela sam!
Tek se sada uhvatio za srce, i počeo da se smeje sa olakšanjem.
– Bogami jesi. Ali ja više ne silazim s tobom u podrum!
Skroz zbunjena, pratila sam njegov pogled. Nož! Pa da! Osetila sam se kao totalni idiot. Čovek je verovatno mislio da se spremam da ga ubijem!
– Ne brini, sledeći put idem samo s makazama. – rekoh ja umirujuće, pa oboje prasnusmo u smeh.
