Zvezdane noći
21. jula 1969. godine, američki kosmonaut Nil Armstrong provirio je iz svemirske letelice Apolo 11. Malo potom, postao je prvi čovek koji je nogom stupio na površinu Meseca. U isti čas, dole na Zemlji, jedna je devojčica takođe izašla iz dobro opskrbljene letelice koja ju je – uglavnom tu po Petrovcu i Drvaru – nosila čitavih devet meseci.
Njena je majka danima pre toga pokušavala da smisli savršeno ime za dete. U drvarskoj bolnici, noću zagledana u zvezde, dugo se premišljala usred priče o trojici hrabrih astronauta koji su se zaputili u kosmos. Njeno čedo možda nikada neće imati priliku da ode na Mesec, ali barem imenom može da ga približi – ili da je približi – onom beskonačnom prostranstvu koje nazivamo svemirom.
U nekom trenutku je prelomila. Ako bude dečak, zvaće se Zvjezdan, a ako bude devojčica, zvaće se Stela. U stvari, jebeš ta strana imena. Zvaće se Zvjezdana. Čekaj, ne! Zvaće se – Danica! Staro ime, lepo, baš onako narodsko. Onaj njen i sam je u početku smišljao imena, ali kada je videla da se na listi našlo i ime Gvozdena, preuzela je stvar u svoje ruke; rekla mu je da pocepa svoje spiskove, ili, još bolje – da ih sačuva kao materijalni dokaz koji će jednog dana moći da pokaže detetu i kaže: Vidiš, ovako si moga’/mogla da se zoveš, ali mater tvoja te spasila, nema na čemu, i opet bih.
Uglavnom, dok su njeni ukućani tih dana izvrtali antenu ka Plješevici kako bi dobili što bolji signal na jednom od prvih crno belih televizora u Petrovcu, ona je svoj vrat izvrtala ka noćnom nebu i nepokolebljivo sanjarila. Sa krevetom tik pored prozora, bilo joj je lako da se pravi da nije u bolnici – samo jedan pogled napolje bacao bi je u svu raskoš julskog neba gusto načičkanog svetlećim tačkama.
Ipak, kada su je 20. jula, nešto pre ponoći, sastavile prve kontrakcije, nije joj više bilo ni do Armstronga, ni do Apola, ni do sunca i meseca. Svima njima jebala je mater, preznojena i skoro gubeći svest od bolova, a najviše od svih, jebala je mater svom mužu što ju je uopšte uvalio u ovakvu situaciju.
“Vera, čestitam, djevojčica je”, saopštio je doktor nešto kasnije dok joj je uvežbanim pokretom stavljao dete na grudi. Setila se, ne bez samoprekora, da je i njemu u nekom trenutku jebala mater, i to onda kad je, takođe uvežbanim pokretom, ubacio ruku u nju skoro do lakta – ili se barem njoj tako činilo; ali sada je čudesno zaboravila na to.
Rastrgana bolom koji joj je međunožje već satima čupao na pola, nije ni osetila kada se porođaj završio. Ne bi ni znala da je gotovo da joj doktor nije uručio dete u ruke kao poklon. Plave kose zalepljene za čelo orošeno znojem, u čudu je gledala u vrišteći paket koji joj se našao u rukama.
“Jao, doktore, vrijedilo je ovih par sati mučenja”, rekla je razneženo, zaboravljajući na bol čim je obavila ruke oko bebe.
Bacila je kratak pogled na zidni sat koji je baš u tom trenutku otkucao 03:56. Kako će se kasnije ispostaviti, to je bio čas i minut u kojem je ljudska noga po prvi put dotakla neki od mesečevih kratera. U porođajnoj sali još su bila upaljena neonska svetla, dok se napolju nebo spremalo da kroz svoju prizmu propusti prve zrake sunca; narandžasto svetlo razlivalo se nisko na istoku, najavljujući izlazak najsjajnije od svih zvezda.
“Kakvih par sati, Vera, ako izuzmemo kontrakcije, sam porađaj nije trajao više od sat vrijemena”, smejao se doktor, ali ona je ostala ozbiljna. Za razliku od njega, ona neće tako lako zaboraviti ovu noć – a ni njegove laktove.
Jedna ju je babica razdragano potapšala po ruci, kao da je Vera rekla nešto strahovito zabavno, iako Vera ništa nije rekla naglas. Mora da je izgledala blago tragikomično, onako raščupana, znojava, bez prava na kontrakcije – kao dete kad mu otmeš lizalicu iz ruke.
“Eh, da sve imaju toliko sreće k’o ti, gdje bi nam bio kraj.’’
To nije bilo pitanje, nego konstatacija, i Vera je tog jutra naučila par stvari. Za početak, vreme je relativna stvar. Kao drugo, više neće provoditi vreme na ovaj način. Treću stvar koju je naučila, odmah je i zaboravila, zagledana u tamne oči svoje ćerke koja je, ruku na srce, izgledala kao mali vanzemaljac. Tom izgledu pre svega je doprineo izduženi vrh glave, ali i beličasta skrama koja joj je prekrivala obraze i čelo. Kada joj je prstom nežno dotakla vrh nosa, beba se naglo umirila i stegla šake, rastežući ruke.
“Rođena si za velike stvari, malena.”
To je bila prva stvar koju je dete čulo od svoje majke, i to obećanje ostaće duboko zakopano u kori detetovog mozga. Mnogo godina kasnije, Danica će te reči ponovo čuti, ovoga puta od strane čoveka koji će je tom prilikom čvrsto držati u zagrljaju.
“Rođena si za velike stvari, malena”, reći će on kao neki daleki eho, i ona će mu verovati, jer će joj se učiniti da je naposletku, tako zapisano u zvezdama.
***
Vera je svoje obećanje zaista održala. Tačnije, održala ga je sve do tri godine kasnije, kada je na svet stigao mali Lazar. Ovog puta je znala šta je čeka, tako da je i sam porođaj prošao malo lakše – kad je došlo vreme, jednostavno je stisla zube i izgurala bebu napolje.
“Mogla si ga nazvat’ Zvjezdan, da se slažu”, rekle su komšinice kada se iz porodilišta vratila sa sinom u naručju.
Ipak, Vera je mislila da bi to bilo previše. Bile su je već prošle one mesečeve bubice; ime Lazar nekako je dugo teklo kroz porodicu, i bilo bi šteta da prekine taj prirodni tok.
“Rekao mi je u povjerenju da neće tako da ga zovemo”, odgovorila im je Vera ozbiljno, onako preko ograde. “Uostalom, slagaće se oni i ovako.”
Znala je te žene oduvek. Sa nekima je išla i u školu, ali i dalje nije bila sigurna da razumeju njen smisao za humor. Jedino bi je Caka razumela, da je tu. Nažalost, ta je prpošna Drvarčanka, udovica, trenutno bila u poseti svojim zabludelim sinovima i ćerkama, a te su turneje znale da se oduže.
Ostalima nije zamerala nedostatak razumevanja, a i kako bi? Samoj sebi je ponekad bila čudna. Zato je samo slegla ramenima na njihova zbunjena lica, i ušla u kuću. Nikola je odložio njenu torbu pored vrata, i prebacio preko njenog ramena tešku ruku čoveka zaposlenog u drvnoj industriji. Uradio je to toliko nežno da ona nije ni osetila tu težinu. Na trenutak je dozvolila da joj se telo prisno okrzne o njegovo, a zatim joj je pogled odlutao tražeći najveće blago u ovoj kući.
Kada je ugledala ono što traži, uputila se pravo ka kauču. Tamo je spustila bebu pored usnule devojčice, odolevajući želji da je odmah probudi i zaspe poljupcima lepo lice. Umesto toga, ona i Nikola su seli da vide šta će se dalje dogoditi.
“Uzmi aparat”, šapnula mu je Vera uzbuđeno, stežući prste da otera trnce miline koji su je peckali po celoj površini kože. Ona, koja inače dobro kontrolisala osećanja plašeći se da osećanja ne kontrolišu nju, sada je imala utisak da se pretvara u ljubav – peckutavu, toplu i sveprožimajuću; stezanje prstiju pomagalo joj je da ostane tu, prisutna, nerasplinuta.
Kraj septembra se ove godine pokazao kao vrlo blag tako da je Danica bila obučena samo u heklane tregerice na crno-bele pruge. Malo se promeškoljila, pa privukla ćebence bliže sebi.
Iz kuhinje je izašla Verina mama i prišla im sa širokim osmehom na licu. Odložila je punu korpu mirisnog veša kojeg samo što je skinula sa žice pa zagrlila ćerku i zeta snažno, očiju punih suza radosnica.
“Čestitam, djeco moja, neka vam je sa srećom!”
“Hvala majka! Nego, gdje je ‘vako obuče, pa ovo se više ni u zatvorima ne nosi?”, odvratila je Vera upola glasa, puštajući majku iz zagrljaja.
“Ma pusti, bilo mi ostalo samo crne i bijele vunice, pa rekoh da se ne baci.”
Vera je zahvalno poljubila ruku kvrgavu od teškog rada na njivi.
“Jedva je zaspala od uzbuđenja”, nastavila je Verina majka prilazeći kauču da vidi novog člana porodice Trkulja. “Kako je lijep, sunce bakino!”
Kao da je to čula, Danica je u polusnu rukom počela da tapka oko sebe. Mora da je osetila da se u njenom životu pojavio neko mnogo bitan. Kada joj je ruka zastala na mekom bebinom obrazu, otvorila je oči od iznenađenja i uspravila se u sedeći položaj. Na malenom licu pojavio se izraz beskrajne nežnosti. Starijima se učinilo kao da joj je tu pred očima oživeo čitav jedan novi svet, za koji nije ni znala da postoji.
Aparat koji je Nikola držao u ruci je škljocnuo, ali devojčica to nije primetila. Skoro netrepćući, neko vreme je očarano gledala u pridošlicu. Pošto je beba i dalje spavala, devojčica se u nekom trenutku dosetila – ako je beba tu, mora da ju je neko tu i doneo! Pogledala je oko sebe i tek tada videla mamu i tatu. Sišla je sa kauča i bosim nožicama dotrčala do roditelja.
“Hvala ti što si mi rodila brata! Lijep je! Ali ti si mi mnogo nedostajala!”, zagrlila je majku najsnažnije što je mogla. “Nedostajala si mi do mjeseca i nazad!”
“A ti meni do sunca i nazad!”
“Zato što je sunce zvijezda, baš kao i ja?”, pitalo je dete, trljajući oči.
Vera se osmehnula.
“Da, ljubavi. Zato što si ti najsjajnija zvijezda na mom nebu.”
“A šta sam vam onda ja?’’, bio je radoznao Nikola.
Dete ga je malo gledalo, kao da ga proučava.
“Ti si nebo”, rekla je na kraju uvrćući prstićima pramen kose boje meda – znak da će joj u nekom trenutku života kosa verovatno postati nešto tamnija, kao što to obično biva.
“A kako to misliš, nebo?”, prva je upitala baka, zagolicana ovim poređenjem.
“Pa eto tako, nebo, noćno nebo.”
“I dalje ne razumijem?”
“Baš si šašava, bakice, pa zar ne vidiš da mama pored tate sija?”
Troje odraslih bez reči se zgledalo – sakrivena u tom malom telu, pred njima je možda po prvi put zatreperila velika duša satkana od finih reči.
***
Danica je do pete godine već naučila da tečno čita i piše. Rečnik joj je bio bogat, a ponekad i sočan. Iako se Vera trudila da ne psuje pred decom, neke su se psovke neminovno primile.
Vrlo rano se upoznala sa olovkom, i od tada je nije ispuštala iz ruku. Volela je da piše, crta i reže, pa su tako olovke nestajale velikom brzinom. Vešto je sakrivala dokaze o njihovom postojanju tako što je uredno sklanjala tanke spiralne trake koje su ostajale nakon rezanja.
“Moram se zaposlit’ u fabrici olovaka”, šalio se često Nikola.
“Ili papila!”, dobacivao bi tada mali Lazar dok je i sam žvrljao po nekom papiriću, ugledajući se na stariju sestru koju je nesebično zasipao svojim divljenjem.
Ipak, Danica je pre svega volela da posmatra. Za nju, sve je bila priča – i provlačenje vetra kroz krošnje stoletnog hrasta, i sitne školjke koje je sa Lazarom tražila u gomili peska i kamenja na prilazu ispred kuće, i svici koje je letnjim noćima često zaticala kako bezbrižno lunjaju petrovačkim sokacima dok ona i Lazar igraju žmurke sa komšijskom decom. Nije ništa pisala, ali je marljivo plela reči u glavi isto onako brzo kao što su bakine iskusne ruke plele kape, šalove i prsluke. Njeno tkanje još uvek niko nije video, niti je neko mogao da ga obuče i ponese, ali Danica je znala da neće još dugo moći da drži sve to u glavi; dlanovi su je svrbeli za olovkom, a papir dozivao da ispuni prazninu njegovih strana.
***
Kada je jedno veče zajedno sa decom otišla kod komšinice Cake na kafu, Vera je imala šta i da čuje.
Caka je bila starija žena, udovica čiji se muž nekoliko godina ranije zadavio halapljivo gutajući ukusnu junetinu iz bosanskog lonca koju je Caka tog dana spremila za ručak. Nije uspela da ga spasi, a kad je došla hitna pomoć, bilo je već dockan.
“Umro je radeći ono što najviše voli”, tešila se Caka u početku, odričući svaku odgovornost od njegove smrti, ali ipak nikada više nije napravila bosanski lonac. Nije smela da prizna kako je hrana bila njegova druga najveća strast; ako mu je već bilo suđeno, bilo joj je lakše da opravda što je stradao za stolom, nego na njoj.
“Ah, kakav je to čovjek bio”, priznala je jednom prilikom Veri, a smežurani obrazi pocrveneli su joj kao u devojčice. “Strastan, snažan, alav na život. Sve što je radio, radio je k’o da mu je poslijednje.”
Njena su deca i unučići sada bili rasuti po inostranstvu. Ona je svoju ljubav morala negde da izlije i zato je svoje obožavanje usmerila podjednako na Danicu i Lazara.
,,Znaš ti kol’ko ja volim ovu tvoju djecu? Pa to nema nigdje u komšiluku. Šta u komšiluku, ma nema ni tamo kod mene u Drvaru, nema ni u Bosni, odma’ da ti kažem.”
Smejala se, pri čemu su joj se zrna kafe usekla u usne ispucale od dugogodišnjeg rada na njivi.
“Ajde baš i ja da čujem”, smejala se i Vera. “Kakav su belaj sada napravili?’’
Caka je pažljivo oblizala suve usne, skidajući suvišna zrna kafe pa coknula jezikom. Coktala je toliko često i zvučno da su je deca u komšiluku prozvala Coka. Caka je to znala, ali joj nije smetalo. Spustila je fildžan na sto i krenula da priča, rukama svaki čas nameštajući maramu što joj je pokrivala dugu sedu kosu spretno obmotanu oko glave.
“Zamisli molim te, ova tvoja naljutila se prije neki dan na babu svoju. Baba je eto šljapila po dupetu, a ja pored nji’. Jao kad se brecnu na babu, k’o pjevac neki, a meni sve smiješno, a ne merem se smijat.”
“Pa šta je viknula?”, zbunila se Vera. “Nije mi mater niš’ spominjala.”
,,Jebem vam sve po spisku, rekla je, al’ pazi sada – al’ Cakino ništa ne jebem. Eto tako je rekla, evo ovoga mi krsta.”
Vera je retko bila u stanju neverice, ali sada je gledala u Caku otvorenih usta.
“Dano!”, pozvala je ćerku.
Devojčica ju je iskosa pogledala svojim blagim, smeđim očima, ne ispuštajući olovku iz ruku.
“E?”
“Dođi na tren?”
Danica je sišla sa stolice i poslušno došla do majke, usput sklonivši iza uveta neposlušan pramen plave kose.
“Reci, srećo mamina, ti prije neki dan opsova baku?’’
“Jeste”, namrštila se Danica. “Bila sam se naljutila što me udarila, a nisam bila ništa kriva.”
“Nema veze, sigurna sam da ste se brzo pomirile. Nego, što si bona rekla da Cakino ništa ne… pa, ne jebeš?”, Vera je pročistila grlo, shvativši da nema lepog načina da ponovi psovku.
“A, pa znaš da se ja baki obraćam sa Vi? Kad sam rekla jebem Vam sve po spisku, nisam htjela da se i Caka osjeti prozvanom, jer ona ništa nije bila kriva.”
“Dano?”, pozvao je Lazar sestru, nestrpljiv da mu se vrati što pre; sve što je radio, imalo je čaroliju samo ako je i ona bila tu.
“Mogu li sada da idem?”, upitala je devojčica.
“Ma možeš, idi srećo, al’ da mi obećaš da više nećeš psovat’?”
Danica je ozbiljno pogledala dve žene koje su se svim snagama upirale da sakriju smeh.
“Neću više, ako ni ti nećeš?”, izjavila je devojčica ozbiljno.
Vera više nije mogla da izdrži, i njen se smeh razlio prostorijom svež poput žubora Unca što tamo kroz Drvar protiče od pamtiveka.
“Aj’ na mjesto, matere ti!”
Dve su žene nastavile da piju kafu u dobrom raspoloženju, ali zanimljivo, sve do svoje smrti, Caka Danicu više neće zvati njenim imenom; umesto toga, svaki put kad je vidi, oči će joj zacakliti, i niz ispucale usne sliće se najlepši pozdrav.
“Pa gdje si mi ti, Cakino ništa ne jebem?”
***
Danica je svoj bogati vokabular dugovala pomalo Veri, pomalo svetu bajki u koji je rado i često tonula, a donekle i stripovima koje je čitala Lazaru. Voleo je Kapetana Mikija, Zagora, Komandanta Marka i ostatak plejade, ali još nije znao da čita. Zato je uživao dok mu Danica čita doživljaje njegovih omiljenih junaka koji su ga svake nedelje strpljivo čekali na kiosku blizu kuće. Toliko bi se uživeo u njihove dogodovštine da nije bila retkost da noću sanja kako, opasan pištoljima, na konju jaše kroz beskrajnu preriju toliko nalik poljima kojima se ovaj grad opasao.
Njihov je Petrovac bio raj na zemlji, ili su barem oni tako zamišljali raj. Okružen sa svih strana planinama, ovaj se gradić šćućurio u Petrovačkom polju poput bebe u majčinom stomaku. Njihova se kuća, nasleđena još od pradede Lazara, nalazila na blagom usponu, pa su odatle mogli lepo da vide planine Grmeč, Klekovaču i Osiječnicu. Još im nisu naučili imena, ali oblike su im napamet znali. Danica je doduše zapamtila naziv Grmeč, jer je ta reč nosila u sebi neku jačinu, snagu kojom se dete razmetalo. Činilo joj se, ako se nekad posvađa sa nekim i uzvikne: Grmeč, taj će neko pasti na zemlju kao mačem sasečen. Prvi put kad je to pokušala, očekivani rezultat je izostao, ali sama reč zbog toga nije izgubila prvobitnu čar – naprotiv.
Magiju celoj priči dodavalo je i Bravsko polje – deo Petrovačkog polja, u sebi je krilo brojne kraške vrtače, toliko gusto načičkane da su podsećale na površinu Meseca. Domaće stanovništvo nije pričalo o vrtačama, niti ih je spominjalo; one su se podrazumevale. Od pamtiveka su bile deo petrovačkog identiteta, ali stranci su gubili dah pri pogledu na ovo čudo prirode.
Ovaj je neobični, rupičasti teren kod dece budio ponos, osećaj da su deo neke moćne priče. Svaki put kada bi prolazili petrovačkom cestom putem koji je vodio ka Ključu, gledali su kroz prozor automobila bez treptanja, da bi se kasnije takmičili ko će smisliti zanimljiviju priču o njegovom nastanku. Bog se ništa tu nije pitao – on je bio nedvosmisleno proteran iz komunizma. Sve i da je imao neke zasluge za stvaranje sveta, Titovi su ih pioniri radije pripisivali ljudskoj ruci – nisu li posle rata mladi brigadiri i brigadirke svojim rukama i odricanjem gradili pruge i puteve, dizali fabrike i domove zdravlja? Verovatno je tako i nastao svet – jednom velikom radnom akcijom. Nisu li se i Vera i Nikola upoznali sredinom šezdesetih, baš na jednoj takvoj akciji, da bi par godina potom stvorili neki svoj svet, svet u kome su Danica i Lazar bili nesumnjivi vladari?
Ta je verzija nastanka Bravskog polja, dakle, u dečijim glavicama bila nešto najbliže istini.
***
Kada je 1976. godine za Dan republike, Danica stavila titovku na glavu, a oko vrata vezala crvenu maramu, bila je u prvom razredu osnovne škole. Zajedno sa ostalom decom ponovila je svečanim glasom tekst pionirske zakletve, i grudi su joj se ispunile ponosom – znala je da će joj biti lako da se drži zakletve koju je dala, jer je tako i vaspitana.
Danas, kada postajem pionir
Dajem časnu pionirsku reč:
Da ću marljivo učiti i raditi
poštovati roditelje i starije,
i biti veran i iskren drug,
koji drži datu reč;
Ok, ovo je lako, pomislila je ohrabreno, ali onda je došao i središnji deo zakletve. Deca su izgovarala reči čije im značenje nije bilo u potpunosti jasno, pa se činilo da se bore sa nevidljivim nemanima. Samoupravna. Socijalistička. Federativna. Svako je to izgovarao na svoj način, doprinoseći osećaju opšteg meteža – vratili su se u ritam tek pri kraju zakletve.
Da ću ceniti sve ljude sveta
koji žele slobodu i mir!
Taj deo su svi dobro razumeli. Sloboda i mir. Nije li to, na kraju krajeva, ono za šta su se njihovi babe i dedovi izborili?
***
Škola joj nije bila previše zanimljiva; već je znala ono što se učilo u nižim razredima – osim matematike, oko koje je morala više da se potrudi.
Što se tiče društva, ono je bilo raznovrsno. Bilo je tu Srba i Muslimana, a najmanje Hrvata, ali Danici nije bilo važno zove li se ko Ante, Alija ili Aresenije. Ante joj je, recimo, bio dobar drug, i sa njim je najviše volela da se dobacuje loptom. Alija je živeo dve kuće od nje, i par puta se ponudio da joj nosi torbu do kuće. Ona je pak previše volela svoju plavo-crvenu torbu sa motivom Pčelice Maje a da bi se i na trenutak odvojila od nje. Još na putu do kuće, dok bi Alija neumorno pričao o tome kako je danas povukao Laru za kiku da joj stavi do znanja da mu se sviđa, Danica je zamišljala kako otvara svoju torbu i iz nje vadi svoje sveske, knjige i olovke. Što se tiče Arsenija, on bi je skoro svaki dan povukao za kiku – valjda je to bio njegov način da joj, baš kao Alija Lari, stavi do znanja da mu se sviđa.
A zar ne bi bilo lakše, razmišljala je Danica, da umesto toga ponekad upotrebe reči?
***
Za vreme zimskog raspusta 1980., Lazar je otišao kod babe u selo, dok je Danica ostala kući. Još se oporavljala od prehlade koja ju je nedelju dana pre toga oborila u krevet. Čim ozdravi, i ona će krenuti za bratom, čemu se jako radovala.
Prošlog leta je napunila je deset godina. Kosa joj je još uvek bila plava, ali je već poprimala tamnije tonove. Nejasno je osećala da joj se telo sprema za nešto, ali nije znala šta je u pitanju. Neznanje ju je mučilo, ali se niije usuđivala da se obrati Veri, sigurna da je nešto strašno u pitanju.
Veče pre nego što će Danica krenuti u selo, njeni su roditelji pozvali u goste čika Dekija. On je bio kolega njenog oca, skoro pa kućni prijatelj. Često je dolazio sa svojom sestrom Nadom, bubuljičavom i povučenom devojkom kratko ošišane kose. Danici je ona bila draga, ali tog dana iz nekog razloga nije došla sa bratom.
“Bolesna je”, opravdao je Deki kada se pojavio na pragu, noseći u rukama dve kese piva. Stresao je sa sebe sneg i ušao u kuću bez izuvanja, ostavljajući za sobom snežne gomilice koje su se brzo topile.
Bio je to momak od oko dvadeset pet godina, kuštrave smeđe kose i bledog lica. Danici nije bio simpatičan kao njegova sestra, ali nije se umarala razmišljanjem o tome šta su njeni roditelji videli u njemu. Bio je on njihov drug, a ne njen.
Dok su svojica muškaraca pili pivo, Vera je poslovala je po kuhinji.
“Kako si mi danas, Cakino ništa ne jebem?”, pitala je ćerku dodajući joj isprane sudove kako bi ih obrisala krpom i odložila.
Danica je zakolutala očima, ali se osmehnula. Ne samo Caka, već je i Vera povremeno koristila ovu sintagmu svaki put značajno pogledavši ćerku, nakon čega bi obe prasnule u smeh.
“Dobro sam, jedva čekam da idem u selo, nedostaju mi Lazar i nana.”
“Ovih dana, oko moje. Najavili su neko nevrijeme, pa kad prođe idemo.”
Danica ju je poljubila u meki obraz tako jako da je puklo, a kad su završile sa sudovima, povukla se u sobu da čita. U nekom trenutku je izgubila pojam o vremenu, baš kao i stariji u dnevnom boravku. Kada je konačno pogledala kroz prozor, već je uveliko pao mrak. Sneg je napadao toliko da su njeni roditelji bez trunke razmišljanja pozvali Dekija da prespava kod njih.
“Naravno”, složio se on oberučke; nije mu se izlazilo po onoj vejavici, a već je bio popio previše da bi seo u auto.
Problem nedostatka soba brzo je rešen – deca su delila sobu, a Lazarev krevet bio je prazan. Ipak, kad su svi polegali, Dekiju izgleda nije bilo do spavanja. U mraku je našao put do Danicinog kreveta; prišunjao joj se iza leđa toliko blizu da ju je zapuhnuo njegov pivski zadah. Trgnula se, naglo se razbudivši. Samo ju je jak osećaj pristojnosti naterao da ne začepi nos, ali se postarala da diše na usta.
“Spavaš li?”, upitao je on glasom koji je čudno podrhtavao.
“Da.”
“Ja ne mogu da spavam.”
Danica je ćutala, jer nije videla kako je to njen problem. Trudila se da se ne pomera kako bi pomislio da je ponovo zaspala i vratio se u svoj krevet.
“Mogu li da legnem pored tebe?”
Ne čekajući njen odgovor, podigao je ćebe i ispružio se pored nje. Pre nego što su legli, videla je da je samo u belim gaćama i atlet majici; iz nekog razloga, sada je osetila mučninu pri sećanju na taj prizor. Sva se zgrčila osetivši kako mu se ruka spustila na njen bok.
“Moram da te ušuškam”, dahtao je muškarac, hrapavim rukama nespretno pokušavajući da uvuče gornji deo njene pidžame u donji.
“Molim vas, nemojte”, šapnula je jedva čujno, sa gađenjem se izmičući njegovim dodirima.
Nije li on dobar prijatelj njenih roditelja? Nije li on tatin kolega? Nije li on čovek od kojeg nije trebala da se plaši? Zašto su onda njegove ruke bile svuda po njoj?
“Samo malo, hladno je, moram da ti upašem pidžamu…”
Danica je osećala neizdrživu toplinu koja se širila od njegovog tela ispruženog tik iza nje. Oči su joj u mraku bile pune suza. Htela je da zovne mamu i tatu, ali iako je inače dobro znala sa rečima, sada nije znala šta bi im rekla. Da li bi joj uopšte verovali?
“Nemojte, molim vas, nije mi dobro”, pokušala je još jednom da ga urazumi.
“Šta ti je, pile? Kako može čika Deki da ti pomogne?”
“Boli me mnogo glava. Mnogo me boli. Molim vas izađite iz kreveta”, trudila se da joj glas ne zadrhti. Ako izgubi kontrolu nad svojim glasom, osećala je da će izgubiti kontrolu i nad ovim situacijom – nije tačno znala kako, ali je osećala da je sve ovo pogrešno, i da može postati još pogrešnije.
“Molim vas”, ponovila je malo glasnije, nakon što nije odreagovao na njenu prethodnu molbu.
Osetila je kako se ukočio.
“Dobro, dobro de”, promrljao je neraspoloženo. “Šta ti je, nema potrebe da vičeš. Eto, lijepo sam te ušuškao.”
Pošto nije ništa odgovorila na to, on je konačno ustao i otišao do svog kreveta. Federi su zaškripali pod njegovom težinom, i on je ubrzo krenuo da hrče. Vazduh u sobi je bio težak, zasićen isparenjima njegovog tela.
Ona je i dalje gledala u zid, na kome su provejavale senke pahulja od prozora koji je stajao naspram njenog kreveta. Plašila se da ponovo zaspi. Plašila se da će se opet ušunjati u njen krevet i nastaviti tamo gde je stao.
Zaspala je tek pred jutro, zgrčena u svom krevetu. Nije bila budna kada je otišao. Kasnije tog dana spazila je crvene tačkice na svojim gaćicama. Nije ništa rekla Veri, i prestalo je već sledećeg dana. Taj jedan dan je mislila da umire, ali nije umrla. Umrlo je samo jasno sećanje na noć koja se upravo dogodila. Njen mozak se trudio da izbriše tragove te noći, i to je uradio tako brzo i tako uspešno da se godinama kasnije pitala da li je sve to samo sanjala. Ipak, muškarce je – pa čak i dečake – od tada počela da doživljava kao pretnju.
Oko nje je preko noći nikao ogroman zid. Nije mislila da ga ruši – rado je i sama dodavala po koju ciglu, dok se nije našla sasvim zaštićena od svega što joj je delovalo kao pretnja.
