Нисам сигуран када ни на који начин,
Је у мој живот ушла и пустила корен,
Какав чаробни напитак, какав тајни зачин,
Ме убедио да сам само за њу створен?
Наглавачке је окренула цео мој свет,
У моје стихове је уплела црвене кончиће,
И само једном речју променила ми клет,
Већ другом је побркала све моје лончиће.
Више нема песме која не пева о њој,
Једног розе цвета да ме не сети на њу,
Нек сам цео њен, и тако сам тек пола свој,
Јер као да ме пола нема кад она није ту.
За сваку црну косу се надам да је њена,
Мада ниједна друга нема такав сјај,
И ниједна друга њене очи нема,
У тим очима видео сам свој почетак и крај.
Има неку тајну фору да поправи ми дан,
Ил’ можда дан је лош јер нисам крај ње,
Као да због ње све друго волети знам,
И као да само њене усне љубити смем.
Од помисли на то душа ми трепери,
Груди постају тесне за срце узиграло,
И већ ми се од неба отварају двери,
На свим мојим црквама време је стало.
У хладној, снежној октобарској ноћи,
Под топлим дахом, гладне усне су водиле рат,
И док су се под капцима скривале очи,
Моја рука у њеној коси је срцима давала такт.
Ветар је у снегу осликавао наш портрет,
Под мојим капутом се од олује скрила,
Око струка свио сам јој руке као корсет,
Два тела су на тренутак као једно била.
Од тада тражим начин да зауставим време,
Ил да живот траје минут дуже него пре,
Све године што лутао сам да нађем усне њене,
Мењам сад да минут дуже био бих крај ње.
И све усне што љубио сам у потрази за њом,
Мењам за њен мали брошић са капута,
Све зидине празне које мислих да су дом,
Мењам за клупицу у парку покрај старог пута.
