Duž nebeskog svoda su goreli oblaci,
Iznad stare krčme na kraju sokaka,
Boca tamjanike i karirani stolnjaci,
I dugi jecaj violine, na vrhu sevdaha.
Pevali su onu baladu, himnu boema,
Zbog koje se kristal rasipa po podu,
Sa pričom kako sreće u ljubavi nema,
I da svi koje zavoliš, ipak uvek odu.
Moj drugar Ivan, na život beše kivan,
Taj refren kao da o njemu beše pisan,
Voleo je lepu ženu, sniv’o život divan,
Al mu život beše tugom inspirisan.
O, pa zar život piše samo ljute drame,
Il’ za svaku dramu ja sam glavni lik?
Kažu da prave ljubavi uvek dođu same,
Zar samo ja sam iz tog reda izgnanik?
Jadikovao je dugo, tugu blažio je vinom,
Žena kojoj dušu dade, ljubila je drugog,
I kanda tragao je uvek samo za gorčinom,
Većom no što gorčio je ovaj život ubog.
Ko bi verovao da nekad nije bio takav,
Bio je to onaj večni optimista u ljubavi,
Romantik čiste duše i pomalo trapav,
Kakve najčešće sopstveno breme udavi.
Živeo je u velikom salonskom stanu,
Mada je najčešće u njemu bivao sam,
I mislio o tome kako živi u romanu,
Čiji mu protagonista beše vrlo stran.
Njegova žena, Ana, se vraćala kasno,
Skitala se noćima s ko zna kime,
Naravno da njemu beše vrlo jasno,
Ali se nekako samo pomirio s time.
Nosio je to breme za šaku sigurnosti,
Lakše mu to pada, nego da živi sam,
Neko bi rekao da je to oblik ludosti,
Al’ sve je to pomalo ironično, znam..
Jednom je, davno, zbilja iskreno voleo,
Onako šašavo, nesmotreno i silno,
Nijednoj pruženoj prilici nije odoleo,
Da, kao pijan, arči ljubav izobilno.
Ta ga je ljubav, čini se, na kraju dotukla,
Jer i Lenka je njega volela odista ludo,
Ljubila ga dugo, pod kožu se podvukla,
Došla kao s neba dar, pravo malo čudo.
Tada se po prvi put Ivan osetio srećan,
Video sam mu u oku iskre i sjaj plamena,
Snio je kuću, klince, miran život večan,
I postelju malu u senci njenog pramena.
Jedne noći, na prepad, trgnu se iz sna,
Lenka reče Žao mi je, nije vreme za nas,
Znam da me voliš, znaj da tebe volim ja,
Ali moraš razumeti, ovo nije pravi čas.
Od tog časa, više nijedan nije bio pravi,
Trošnu kuću više nije gledao k’o dom,
Sve imanje koje mogao je u džak da stavi,
Spakova i odjaha u potrazi za snom.
Na kraj sveta išao i ma gde da je bivao,
Nikada se više nije osećao na svom’,
Nijedan san koji je posle toga snivao,
Nije bio kao onaj koji je sanjao sa njom.
Načuo je da se udala i da ima troje dece,
S nekim grubijanom iz susednog sela,
Da je viđaju samo na rođendan i svece,
I pitao se da l’ je takav život htela?
Uz uzdah i iskap čaše, iz oka suza kanu,
I sve neizgovorene reči ponese u sebi,
Koliko bola i očaja u jednu kaplju stanu,
Znam, jamačno, da ni posumnjao ne bih.
Pogleda me značajno i izgovori stih,
Ljubav je lepa, al’ ipak surova i boli,
Ljubav je životu pokretač iznad svih,
Ali ipak ubije samo onog koji voli.
Duž nebeskog svoda, mesec dere oblake,
Dva čoveka u flaši vina razređuju tugu,
Jedno srce još zaigra kada čuje korake,
U želji da vidi jedne oči i pukne u cugu.
