Baš u gluvo doba, negde oko pola noći,
Na čas su zadremale dvorske straže,
I baš tada desio se ovaj gnusan zločin,
Počinilac neznan, dokazi se traže.
Lupež je provalio u pesnički kabinet,
Ispremetao rime, ustrojio opšti haos,
U potrazi za nečim, niko ne zna čime,
Je li motiv krađa ili možda pakost?
Zapravo se ne zna ni da li nešto fali,
Jer ništa više nije bilo na svom mestu,
Potrebni su sati da bismo to znali,
A lupež je već bio predugo u bekstvu.
Priča se širi da kralj traži jednu reč,
Mada tako, nesvesno, pravi veću zbrku,
Zaustavio je sve, alarmirao ceo Beč,
Bezbroj papira prelazi iz ruke u ruku.
Sve detektive unajmio je da tu reč nađu,
Da prevrnu zbog nje svaki kutak carstva,
Da pretresu kuće i u svaki podrum zađu,
Zar je reč vredna carskog dostojanstva?
Od lupeža i reči, ni traga ni glasa,
Dani su već prošli i dvor je u rasulu,
I već se činilo da mu nema spasa,
Kralj se pope na najvišu dvorsku kulu.
Dade se u misli, zagledan u carstvo,
Ko bi bio tako vešt da opljačka cara?
I pored riznice sa blagom i bogatstvom,
Ukrao jednu reč vredniju od zlata i para.
To je mogao biti samo neko ko je znao,
Da takva reč postoji i gde da je traži,
Neko kralju blizak, ko u zamke ne bi pao,
Ko bi znao u koji čas da doskoči straži.
Tada posta jasno, kralj napokon shvati,
Samo jedna žena je za tu tajnu znala,
I nadao se kralj da će ona da je vrati,
Ali da je tako htela, zašto bi je krala?
Vrati se brzo u kabinet i zaključa dveri,
Sa zida uze fenjer i šibicu kresnu,
I tajnu mu otkri plamen što treperi,
Jedna žena ukrala je kraljevu pesmu.
A bez pesme ni kruna više ne vredi,
Riznice se prazne, i presto se ljulja,
Sve polako počinje da nestaje i bledi,
Žezlo osta bez najsjajnijeg dragulja.
Sad umorni pesnik, sam za stolom sedi,
Lista stare pesme, iz pakla sanja raj,
Bezbroj reči ima, al ništa ne vredi,
Bez te jedne, pesma nema srećan kraj.
Tišina vlada svakom novom strofom,
Fenjer je sve tiši i polako se gasi,
Bezdan ispod zamka, stvoren katastrofom,
Crni mrak i tišina neprekidna krasi.
