У глувој ноћи, кад све спи,
Кад се над градом надвију сни,
Након што заврши народни пир,
Тек тада у престо заседне мир,
А следећег јутра, кад зора заруди,
Звук воза на шинама цео град буди
И чим она из воза у град наврати,
Све булеваре прекрију шапати.
Скривају погледе, мушкарци и жене,
Свуд настаје граја, куд’ она крене,
Сви се згледају и међусобно мрмљају,
Дају све од себе да јој образ упрљају.
А она дивна, као ружа из новеле,
Стакленим звоном скривена од имеле,
И од свега тмурног што на свету бива,
Наоружана осмехом који је скрива.
А приче се нижу и сви причају,
И сви који је руже, је у себи величају,
Жене је куде, мужеви главом климају,
А сви све би дали да могу да је имају.
Уметници је нестрпљиво ишчекују,
Јер са њом у дуету, своју уметност дочекују,
Сваки део њеног бића, непресушан је извор,
Са ког да точе чашу уметности, велики је избор.
И птице веселије певају због ње,
Сунце тада греје лепше него пре,
Ветар звиждуком прати песму птица,
Њен долазак је сан сваког свирца.
Но највише је сања, ко о њој пише,
Ком је сваки њен корак, једна рима више,
Па се песник нада, више од свега,
Да до краја песме стићи ће до њега.
А кад га питају за њу, каже ,,није логична”,
И да с њом је логично само да није обична,
И да се не може описати као ,,једна од оних”,
Јер како може тако ретка бити једна од многих?
Време прати ритам њених корака,
У стиховима јој је стално место боравка,
Једне песме у мојој свесци не бива,
У којој барем зрно ње не пребива.
Јер у очима има неког чудног свица,
Којим у мени увек хипнотише писца,
И једним погледом отме кормило лађе,
Па као у луку у моју песму зађе.
И док се песма тихо ближи крају,
Она смело хрли ка мом загрљају,
Па у моју постељу спусти своја сидра,
И на груди ми се склупча као мала видра.
