U gluvoj noći, kad sve spi,
Kad se nad gradom nadviju sni,
Nakon što završi narodni pir,
Tek tada u presto zasedne mir,
A sledećeg jutra, kad zora zarudi,
Zvuk voza na šinama ceo grad budi
I čim ona iz voza u grad navrati,
Sve bulevare prekriju šapati.
Skrivaju poglede, muškarci i žene,
Svud nastaje graja, kud’ ona krene,
Svi se zgledaju i međusobno mrmljaju,
Daju sve od sebe da joj obraz uprljaju.
A ona divna, kao ruža iz novele,
Staklenim zvonom skrivena od imele,
I od svega tmurnog što na svetu biva,
Naoružana osmehom koji je skriva.
A priče se nižu i svi pričaju,
I svi koji je ruže je u sebi veličaju,
Žene je kude, muževi glavom klimaju,
A svi bi sve dali da mogu da je imaju.
Umetnici je nestrpljivo iščekuju,
Jer sa njom u duetu, svoju umetnost dočekuju,
Svaki deo njenog bića, nepresušan je izvor,
Sa kog da toče čašu umetnosti, veliki je izbor.
I ptice veselije pevaju zbog nje,
Sunce tada greje lepše nego pre,
Vetar zviždukom prati pesmu ptica,
Njen dolazak je san svakog svirca.
No najviše je sanja, ko o njoj piše,
Kom je svaki njen korak, jedna rima više,
Pa se pesnik nada, više od svega,
Da do kraja pesme stići će do njega.
A kad ga pitaju za nju, kaže ,,nije logična”,
I da s njom je logično samo da nije obična,
I da se ne može opisati kao ,,jedna od onih”,
Jer kako može tako retka biti jedna od mnogih?
Vreme prati ritam njenih koraka,
U stihovima joj je stalno mesto boravka,
Jedne pesme u mojoj svesci ne biva,
U kojoj barem zrno nje ne prebiva.
Jer u očima ima nekog čudnog svica,
Kojim u meni uvek hipnotiše pisca,
I jednim pogledom otme kormilo lađe,
Pa kao u luku u moju pesmu zađe.
I dok se pesma tiho bliži kraju,
Ona smelo hrli ka mom zagrljaju,
Pa u moju postelju spusti svoja sidra,
I na grudi mi se sklupča kao mala vidra.
