Поново се живот круни споро,
Дан је исти, само имена мења,
Чак и ја сам исти скоро,
С мало већом дозом подозрења.
Кроз златно лишће и густо грање,
Пробијају се бледи, топли зраци,
Уз хитру реку стоји старо здање,
Стари млин где сад играју се дечаци.
Шетао сам узводно у потрази за миром,
Посматрао сам немо пастрмке у реци,
Тад поглед ми се срео са чистим сафиром,
Два плава ока у јаблановој сенци.
Седела је мирно на другој обали,
Чини ми се да је река на тренутак стала,
Као лупеж, све сам пробао да провалим,
Са ког је неба на моју земљу пала?
Приметила је мој поглед на себи,
Као да провоцира, осмехнула се благо,
Да нас море дели, одустао не бих,
Као стари гусар у потрази за благом.
Устала је хитро и кренула кроз шуму,
Па на трен је стала и поглед пустила ка мени,
Као да је знала шта ми је на уму,
Па рекла „Јуриш, спреми се и крени”.
У три корака прескочио сам воду,
Пратио сам одјек њеног кикотања,
Летели смо као птице кад осете слободу,
Одјекивала је шума од цвркутања.
Застала је и погледом ми читала мисли,
Неко време смо причали без речи,
Само смо се немо у загрљају стисли,
Ништа није могло више да нас спречи.
Седели смо дуго заједно крај реке,
Гледао сам њене обрашчиће румене,
Смишљао сам у ходу нове речи неке,
Да опишем поглед те малене жене.
Осмехом је увртала цео мој свет,
Знао сам да време више не смем губити,
У косу јој заденух један малени цвет,
Па је нежно стадох љубити.
Обрашчићи су јој се заруменели,
Кад јој усном такнух носић пегави,
У мом стомаку лептирићи су виленели,
А са хладног срца топише се снегови.
Данима бих могао крај ње седети,
Док крај нас снови пролазе,
Шта ће ми снови кад је могу гледати
И љубити јој меке образе.
Таман када нашао сам дуго тражен мир,
Док на мојим грудима је била скривена,
Моја мала барка тад је упала у вир,
Кад шумом одјекнуше слова њеног имена.
Као опржена скочи и стаде трчати,
Рече да је зове мати и да ће се срдити,
Још у чуду, остао сам на месту бунцати,
Могла ме је бар за крај пољубити.
Лакше ми је да је отмем него заборавим,
Продаћу и кућу, немојте се чудити,
Па пред њеном кућом ћу да боравим,
Ако ћу се тако близу ње пробудити.
Под прозором њеним ја ћу ноћу певати,
И нападе њене мати ћу претрпети,
И да небо све до јутра почне севати,
Ма најгоре муке због ње ћу прегрмети.
Па можда и њен оца на крају попусти,
Има зрно душе ваљда и у том камену,
Па да за мене пође, он јој допусти,
И вечност да проведе на мом рамену.
