Ti nisi samo žena, jedna u gužvi mnogih,
Koje kroz srce samo prođu, i ne zastanu ni tren,
Ti si više kao rima, koju na dar od Boga dobih,
Da u duši cela veka osećam šapat njen.
Ti si više kao pesma, koju čuvam ja u sebi,
I ne znam gde te više ima: u srcu il u glavi,
Al oba bi bila prazna, kada tebe bilo ne bi,
Besmisao bi zavladao i u snu, pa i na javi.
Duboko u sebi negde osećam tvoj zov,
Odjek slatkih reči po hodnicima uma,
I sve me vuče tebi, mog si sveta lepši pol,
Moje nebo puno zvezda, mog života kruna.
Ako nešto znam, onda pisati umem,
Rečima slikati pejzaže svetova novih,
Al pred tobom nem stojim i svaki put umrem,
I opet se rodim, reanimiran usnama tvojim.
Pesma svaka nosi u sebi jedan skriveni lik,
Koji joj daje vrednost i odvaja je od drugih,
Po jedan deo tebe u sebi nosi svaki stih,
Ti si sama po sebi pesma, najdragocenija od svih.
A biti pesma mnogo je više nego biti pesnik,
Da pesme nema, ni pesnika bilo ne bi,
I svakog pesnika znaju po onoj jednoj pesmi,
Za mene će se znati samo jer sam pisao o tebi.
Pesma samo vredi onda kad je čita ona prava,
Čije ime se u svakoj mojoj pesmi krije,
I koja u stihovima mojim bezbrižno spava,
I da o njoj ludi pesnik peva, ni slutila nije.
Rođen sam pod srećnom zvezdom,
U kolevci maloj, u dalekoj zemlji pesnika,
Na poklon, za muzu mi spustiše nju u gnezdo,
I time nominovaše za najvećeg srećnika.
Na nebu iznad mojih pesama sija zvezda vodilja,
Čija me predivna svetlost beskrajno inspiriše,
Jednim me je zrakom pravo u srce pogodila,
Pa sad svaka moja pesma samo na nju miriše.
