Bio je to prosečan avgustovski dan,
Izrazito topao, čak i za ovaj deo godine,
Kiselog lica sam napustio stan,
Kao pred ratom, bežeći od rodbine.
Žega me je pritiskala sa svih strana,
Nervi su mi trepereli kao neonke,
Iako izlazak nije bio deo plana,
Vapim za mirom nakon sinoćne netrenke.
Mojom ulicom šunjao se povetarac,
Vrelim dahom pogoršavao je žegu,
Vukao sam se sumorno kao školarac,
Ko bi posumnjao da sam bio u zbegu.
Opijao me je miris lubenica i dinja,
Leto je, kao tinejdžer, čeznulo za pažnjom,
Davno mi je iščezla radost detinja,
I malo šta mi je još važno.
Omamljen mislima i sunčevim zracima,
Ušao sam u autobus gotovo mehanički,
No čim je ušetala sitnim koracima,
Iz transa se trgoh skoro davljenički.
Bili su to sitni koraci za čovečanstvo,
Ali za mene su bili nepremostivi,
Zadrhtao sam pred tim veličanstvom,
Njoj se ne diviti, greh je neoprostivi.
Znao sam odmah da je nisam viđao pre,
Činilo se da je nova u mom kraju,
Tražio sam svuda neke prečice do nje,
Pitao zvezde da li taj put znaju.
Smišljao sam čaroliju da otkrije put,
Da premosti sve daljine među nama,
Unajmio sam detektiva, jedan končić žut,
Skriven negde među njenim aplikama.
Kosa joj je bila sređena vojnički pedantno,
Svaka zlatna nit bila je na svom mestu,
I jednostavno je izgledana impozantno,
Drugačija u gužvi istih, ličila je na pesmu.
Katkad bi nam se pogledi sreli,
Bili su to momenti puni naboja,
Bili su prečica da se u moj um useli,
Vazduh je goreo od tog dvoboja.
Ustala je, stigli smo na njenu stanicu,
Oplemenila je vazduh svojim parfemom,
Bez reči, nežno, pružila mi je brojanicu,
Za čas sam ostao da stojim, začuđeno, nemo.
Dok sam se osvestio, autobus je već krenuo,
Uzalud sam vikao vozaču da stane,
Stajao sam sam i kroz prozor blenuo,
Tražeći pogledom jedno nežno lane.
Brojanica sa slovima, kao tajna lozinka,
Sigurno je otkrivala put do skrivenog blaga,
Lukava je bila mala vlastelinka,
Našla je pustolova da za njom traga.
U tom času bilo mi je itekako jasno,
Unajmila me je za svog ličnog detektiva,
I da se bunim već je bilo kasno,
Morao sam naći kućicu u kojoj se skriva.
Najduža partija žmurke ikad odigrana,
Virio sam u svaki ćošak i nisam se predavao,
Mala veštica je bila prefrigana,
Zbog te igre noćima nisam spavao.
Okretao sam se za svakom plavom kosom,
Ali nisam sreo oči koje tako sijaju,
Kao poljske ruže okupane prvom rosom,
Samo jedne oči tako srce omađijaju.
I u času kad se činilo da gubim boj,
Samoglasnici sa brojanice otkrili su put,
Svaki me korak sve brže vodio njoj,
Uzbuđen ko dete sam drhtao ko prut.
Brojao sam korake ka njenoj adresi,
Smišljao prave reči za taj susret,
Sabirao koliko čuda treba da se desi,
Da na mom zidu osvane naš portret.
Na usijanom pločniku bulevara,
Stajala je kao glavni lik iz romana,
Hipnotisala me bojama sa šalvara,
Učinivši da zaboravim sve delove plana.
Nijedan smišljen plan, nije više važio,
Samo sam prišao, i s osmehom rekao,
Nemaš pojma koliko sam te dugo tražio,
Ni koliko sam te još duže čekao.
