Besno zevam na beogradske noći!
U toj tmini slap taštine pokriva mi lice kao veo mladoj koja bi u dubini duše rekla “ne”.
Režim na zvukove automobila i mislim kako nepropisno voze jer su besni zbog toga što im semafor nije osvetlio zeleno.
Sudija je možda svirao kraj veselju i piću, možda ostaju besni ulasci u gradski prevoz i zevanje u reklame kroz autobusko okno koje rasvetljavaju tminu smoga.
Odakle da krenem kad mi se u sekudni možda sve srušilo, odkle da počnem kad ono najlepše što sam gradio se saplelo o prvi stepenik ne mojom krivicom.
Šta će mi beogradske noći kad nema sitnih bezakonja koja činismo u povetarcu mladosti.
Kao da je sve palo, sem nas hrabrih pojedinaca koji još uvek dok bacamo smeće u udaljeni kontejner vičemo “trica” i kako da prežalim taj trenutak.
Pitanja se mnoga ređaju dok se uzjutra budim u bunilu besa odkud ponovo ovde sa ciljem koje nisam sam sebi odredio i kako bespomoćno da posmatram prolaznost dana i neprogutane pljuvačke koja nišani pravo u obraz sveopštem dobru.
