5. poglavlje
Indijanac
Uši su joj pocrvenle, obrazi, nosić, stomak joj se pretvorio u vodu, kolena u puding. Fići je stajao iznad nje. Samo je izašla da baci kesicu sa đubretom, a naletle na njega sa kesom đubreta. Živi dijagonalno od njene zgrade, mada ga nije videla u ulici nikada. Al dobro, živi odvde tek desetak dana. I tako su stali jedno ispred drugog i gledaju se, ona malo malo pogleda svoju patiku. I onda je Fići, pomazio po obrazu i rekoa joj. Samo se smeškala glupo.
Baš mi je trebalo vremena da se nateram da uklonim Tašine tragove iz mog života. Pre skoro godinu dana smo raskinuli, a tu i tamo ispliva nešto. Pokupio sam sve, i zapakovao u neku kutiju, odneo u bivši Lidijin atelje. Miholjsko leto, al se odužilo, dvorište mi puno lišća, nisam ga odavno sređivao. Ali baš dobro izgleda. Napraviću na proleće baricu za ribice. Razmišljao sam šta da radim sa kućom, prevelika je za mene. Bila je a mene i Tašu ogromna. Možda preselimo ovde Turbinu, možda, možda. Kako je Duki tu ubola posao. Proširili smo je na neke pomoćne prostorije iza letos, proširili podrum. Imamo petnaestak izdanja. KAfa nam je gorka, a ne kisela. Plaćamo bolje momke i devojke, desetak jakih izdavačkih kuća prodaje svoje naslove kod nas. Desetak, petnaest ljudi dolazi da radi kod nas, nemamo pojma gde d aih smestimo još. Duki razmišlja o mesečniku. Okačila novi oglas, treba nam šanker. Ima ih troje, ali je bitno da nam zaposleni imaju dva vikenda slobodno mesečno. Muči se Duki, idu na veštačku ona i Mirko, nikako ne ide.
Ja sam beskoristan potpuno. Ližem rane, godine žvota su otišle, mirili smos e nas dvoje par puta, ali sad sam ja prekinuo, a ona je to shvatila. Ne vredi, neke ljude ne možeš da zarobiš, neki most moraš d aspališ. Spaljivanje je bilo gadno, udavljeno u izmaglici konjaka i burbona, pomešanog sa dimom cigareta.
Otišao sam kod drugare Tome u Jazavčeu četku, to mi je berberin. Nekada sam sređivao bradu i kosu svaki četvrtak. Prošlo je tri nedelj od poslednje posete, začupaveo sam. Toma se kezi i pravi sapunicu. Kupio sam psole nekoliko poagačica sa čvarcima i pravac Turbina, imam slobodno pre podne.
Kako jedan susret, eto tako slučajan, promeni sve. Ja sam baš potonuo u očaj. Godine ulože u vezu sa Tašom su odletele u Irsku, godine zajedničkog života. I nisam mogao da se oporavim, baš sam bio na granici depre, prave žive depresije. Hvatao sam se alkohola, pomagalo je ranije kada sam bio mlađi. Al sad ne vredi ništa. Al pre tri dana, dok sam sedeo nikakav za šankom, ušunja se nova šankerka.
Nije očekivala da će biti tako lako. Turbina je poznato gradsko mesto, jesta ona imal dosta iskustva za šankom, ali opet. Vlasnica je divna Dubravka, odmah su se skonatale njih dve. Napravila joj devicu MAriju, može dobila si posoa rekla je Duki. I bila je srećna, plata dobra, dva vikenda slobodna, a blizu joj stan. Gadno jedno salonsko zapuštano čudo, al samo plaća struju. Al suvlasnik Fići, Filip. Ima Kaja dečka, dugo su zajedno, ali Fići. Ko šiparica je prsla. Danas joj je prvi radni dan jedva je čekala da ga vidi. Bio je sa njom u šanku Adam, simaptičan momak. Došla Duki, ona nešto uvek radi. I eto ga Fići, a ima torvu i nosi neku kesu. Sede kod Duki, smeje se Kaji.
Kajo daj, neku tacnu, onu veću da stavim pogačice, vadi vruće iz kese. Odmah, poskočila je. Ej pa ko se to malo sredio, pita ga Duki. Pa eto, kao da je malo pocrveneo Filip. Jel može ova, pita Kaja. Može, daj mi i jednu kafu, jaku, crnu, odgovori FIlip, a ne skida pogled sa nje.
Samo da je malo, ali malo niži Filip. I da je ona singl. I da joj je život normalan. Ima previše i. Al i dalje, ne fali mu ništa. Doneo joj doručak. I samo je gleda, ne skida pogled. Nekako mu mek pogled. Uzeo je da crta. Sad Duki joj je ispričala da on to voli, da radi i kao ilustrator vojih knjiga. Provirila je, crtao je nju. Pocrvenela je, a Fići, tako ga Dubravka zove je digao pogled, pa malo doradio crtež. I tu su joj se obrazi zarumeneli. Smeje se onda. Ona je crvenela i pitala se dal mu je brada meka.
Nije lako biti ravnodušna sa njim, prenula je Duki. Sa kim, a sakrlia onaj crtež, Filip samo što je otišao. Sa mojim dedom Živkom. Sa Fićijem, smeje se. Uf, ah, joj, petljala je. Nemoj da se stidiš od mene. Kajo, Fićiju se sviđaš. To garantujem, nije m ništa rekao, al ga znam dovoljno dugo, smeje s eopet Duki. Stvarno, pita Kaja. Da, čim si ušla si mu se dopala. On je divan čovek, videćeš, rekla je DUki. Al imam dečka, uzdahne KAja. Pa, gleda je DUki.
Živnuo si Fići, kaže Duki. Da, odgovorim. Jel to opet pišeš, pita ona dalje. Mhm, odogovorim. Pa lepo, gleda me. Dubravka, znamo se skoro dvadeset godina, viđamo se svaki jebeni dan. Šta glumataš, pitam je. Glumatam, pući se. Sviđa mi se Kaja. I to mi se mnogo sviđa. I ti to znaš. I zato si je ostavila da radi. I hvala ti, kažem. Ima dečka, al joj smešno. A to je problem, odogovorim.
I eto tako, odjenom, bez najve, bez ičega. Sinoć sam shvatio. Sedim u svojoj sobi, uzeo da crtam. Duki i Mirko bili pa otišli. Duki pričala kako je mla Kaja super i da će ona da bude šankerica nova. Fina devojka, ozbiljna, korektna, vredna, ume Duki da čita ljude, od Save nasledila. Al je bolja. I naravno, mada nije rekla videla da mi se Kaja sviđa. Duki joj dala par stvari da napravi, ja sedim u buljim u Kaju. Ume odličnu kafu da napravi.
I seo ja da crtam. I crtam Kaju. Jedno deset crteža sam napravio. To je to, znao sam dok sma gledoa crteže. Izvukao sam kutiju od starog printera, potrpao sve ono što je ostalo od Nataše, abilo je toga. Stao ispred ogledala, probao da se obrijem, začupaveo sam. Kaže Toma dođi ujutru buraz, otvoriću ranije Jazavca. Očistio sam cipele, našao jedne ispeglane farmerice, rolku. Spremam se za sutra. Razmišljam dok nosim onu kutiju u Lidijin napušteni atelje, zapravo nekada nešto kao letnju kuhinju, tako nestade skoro pola mog života, nestade godina patnje, lizanja rana, samozažljivanja, alkoholisanja. Nismo se Nataša i ja rastali ružno, možda bi bilo onda lakše. Prvi put mi jeste bilo lakše, kada smo kao klinci raskinuli. Posvađali se, sad smo se rastali sporazumno, život nas razdvojio. Bolelo nju, bolelo mene. Nije nam više bilo šanse. I onda sve to ode u atelje, a zapravo letnju kuhinju. Jer sam sreo Kaju, o kojoj ništa ne znam, osim d ami se sviđa i da voli mange, sve joj je u znaku mangi. Kako zapravo lako.
Ja volim mange o životu, slce of life, tako se zove taj žanr, brblja Kaja, brblja jer se pogubila. Na primer, smeška se Fići. Komi can’t comunicat i Strong voice. Obe su i anime, možemo da gledamo, rekla je, brži joj jezik od pamet. Hoću, rekao je FIća, srknuo malo kafe. Važi, smislićemo, zagrizla je jezik. Idem, sad, izvadio je pare da plati. Al zar i tebi da naplatim pitala je. Naravno, nema mufte za mene i Duki, samo za vas koji radite stvarno, štipnuo je za obraz.
Htela je ona rado da gleda bilo šta sa Fićijem. Nekako joj to delovalo kao dobro veče, pa još neka klopa. Ali ima dečka, pet godina je sa Bogijem. Ali im je veza katastrofa. Bogdana je rano uhvatila kriza srednih godina ili zakasnela mladost. Imao je fin mali klub, no onda ga je uhvatilo da pravi gluposti. I klub je radio dobro, a Bogi je bilo malo, pa par puta nije platio jednom, pa ond adrugom dobavljaču, pa je krenulo. Uzeo je pare od neka dva dripca Ledenog i Kera, pa je zatovrio klub. Kaji je zapalo da vrća pare, a Bogi je kao puštao muziku. Vratio se kod roditelja, a ona završila u ružnom salonskom stanu njegvog kuma Pileta. Počeo je da je vara, a ona se uvijala da vrati pare. I svašta je morla da trpi i radi. A onda Fića, eto znaju se par dana, a već se sva topi kada dođe na kafu. A ni on nije ravnodušan.
Prsao sam potpuno za tobom Kajo, rekoa sam sa džakom đubreta u ruci.
Gledao sam kako kako se crvenilo lagano penje od vrata, preko obraza, nosića, do ušiju, klecnula su joj kolena. Disala je brzo, trepće, pa pogleda patikicu.
Fići, ja, ja ne znam. Jako mi se sviđaš, podigla se na prste i polubila me lako.
