8. poglavlje
Gvozdenac
Jaoj, boli, šta radiš to, ciknula je Petra. Imala si bubuljicu, kažem. Ali boli, smeje se sad. Al nema bubuljice, odgovorim. Nema, hvala, poljubi me. Sad ću da idem Petra, rekoa sam. Nemoj Filipe, ostani još malo, moli me. A šta ćemo da radimo, pitam je. Naručiću nam picu, ješžemo, ljubiti se, mazit se, gura se u mene. A ajde, poljubim je.
Skočila je sa kreveta. Njena soba je haotični haos, anjen krevet presto tog haosa. Sve razbacano, na sve strane. Petra je otrčala gola po telefon, smao u čarapama. Sama je u stanu, majka joj je, pa negde, otac je preko negde. Ona tako uglavnom sama. Lepa Petra. Došla je kod nas u školu pre mesec dana. Nije njoj trebalo puno da se odomaći. Možda posle pet dana, ja sedeo ispred škole, čekao Dubravku. Naravno slušalice i blokče. I eto je neka devojčica, sa onom piksi crnom kosom, a ima crvene šiške, nosi šorc na tregere, neke smešne čarpae. Našminkana kao rakunić. Stala ispred mene, smeje se, Petra se zove. To veče smo se ljubakali ispred njne zgrade na malo ispod Terazija. I eto. Veza nam je malo čudna, al dobro. , Petra je super blesava, haotična devojka. I lepo mi sa njom.Petra ima neki svoj trip,umeju dani da prođu da se nas dvoje ne vidimo ne čujemo. Dubravku to jako nervira, mene baš briga. Tako Petri odgovara, aali je vrlo uporna da nema drugih ljudi. Duki je sumnjičava, ona ima nekog još FIći. Nema, ima, nema. Ona ima nekog Fići. I tako, mrzi Petru iz dna duše. Ona se zatelebla u nekog Janka, on došao kada i Petra. A kul neki momak, ne smeta njemu moje prisustvo, a mi počeli da igramo basket. On i Petra idu u isto odeljenje, al ne možeš ti od Dubravke da izađeš ko čovek, čim vidi Petru pući ona usta, koluta očima. A Petri drago što imam drugaricu, kaže to je znak da poštuješ devojke.
Obukla je neki kao pončo ada je došla pica. Naručuje neku sa slaninom i jajetom. Donela u krevet, donela kocu, skide onaj pončo. Voli prase tako da joj curi niz bradu to što jede. Smeje se.
Filipe, ja znam da mene Dubravka ne voli, rekla je odjenom. Pa ona je tako nekada teška, kao branim je. Kapiram ja. Mislim Filipe, ja volim i kada samujem i kada sam sa tobom. Ako ti smeta reci mi. Lepo mi je sa tobom, mislim lepo mi je mnogo, ali meni moje samovanje treba, odjenom se smorila. To je ok skorz, tvoje pravo. A za Duki ko je jebe, smejem se. Krivo mi je Filipe da ti imaš neki konflikt sa njom zbog mene. Ja kada vas gledam, mnogo je lepo, uzdahnula je. Ajde sve je ok, poljubio sam je po kosi, a sa njenog prozora se videla Sava, Novi Beograd i kraj još jednog dana miholjskog leta.
Filip je sedeo na na pločniku, prekrstio noge, ona je stajla ispod divovskih bronzanih konja, plen slepog dužda. Filip je crtao, brzo je crtao, vešto. Gledala ga je kako radi, uživa u tome. Maturksa im eksurzija po Italiji. Sedela je sa Filipom u autobusu, zauzela mesto Dubravki. Ona je sa Jankom srećna. Petra i Filip se nisu videli celo leto, otavila ga je. Bila je užasna zapravo prema njemu, nikada mu niej dla sto psoot sebe, a on njoj sto deset uvek. Shvatila je to letos, da je pokvarila svoju prvu ljubav, jer eto, bez pravog razloga. Ona je imla pre Filipa nekog tipa, nekog Sašu. On je studiroa, ona bila klinka, druga godina srednje. Uzeo joj nevinost, a kako bi bilo bolje da je to uradio Filip. I nikako da se prepusti dobrom jednom momku kakav je Filip. A on je dobar, trpeo junački sve njene gluposti. Letos je zaplila kod oca Zdravka, nije se ni pošteno rastala sa Filipom. Imao je on sva pravo da se ljuti na nju, ali nije. Prvog septembra, neko je uhvatio oko struka, podigoa, poljubio. Ogroman osmeh, ogromne ruke, ogromno srce koje kuca. Filip, srećan što se vratila. Imala je gržu savesti, on je čekao, njen dečko je čekao. Ovakav se jednom rađa. Bilo joj je teško da bude sa njim sada. Tamo kod Zdravka u Francuskoj je spavla sa nekim Remijem i nekim Antonom, peklo je to. Prevarila ej Filipa. Rekla mu jeto, on je slegao ramenima. Pa nismo nas dvoje bili zajedno, kako da me prevarš smeje se. Oprostio joj tako lako, ali baš tako lako. I sve je to mučilo, Filipu je bilo bitno da je tu, nije mario taj za gluposti. Al je njoj od svega bilo ogavno i muka. Baš muka, tera je na povraćanje sve to,.
Miholjsko leto je u Italiji, kao onda kada su se ona i Filip smuvali nekda davno. Sedeli su blizu lagune, blizu Duždeve palate. Filip je bio opčinjen istorijom mesta, upijao je sve. Grckali su sendviče, napravio ih je jutros, kupio namirnice u marketu. Bili su puni svačega, salama, sira, maslina, pili su sok, naslonila se na svog dečka. Bila je tužna. Jela je sendvič, a Venecija smrdi. Filip je zagrlio. Spavaju zajedno, dele sobu sa Jankom i Duki. Ona je sada trpi. Filip je poljubio, svaka ta njegova nežnost je bila novi žig Petri. Filip je bio strpljiv, pažljiv, sve joj je praštao. Jako ga je volela, baš jako. I bilo joj je teško. Nije ona zaslužila Filipa Rajkovića.
Rimini, poslednje spavanje u Italiji. Sami su u sobi njih dvoje, gledala je svoju kolekciju. Crteži nje svuda, crtano sa puno ljubavi. Crtao Filip. Otišao na plažu, ona će da dođe malo kasnije. Plakala je. Sedeo je sa nekim drugarima, smejao se. Povela ga je u stranu, onda su dugo gledali more, Sunce im je bilo iza leđa, preko mora Dinara.
Šta mu je Milovane, pita keva ćaleta. Upljeskao se, pa se potukao, smeje se Milovan. Što si se napio, pita Lidija. Ostavila ga devojka Lidija, to je sve normalno. Tako sam i ja kada si me ti ostavila, čujem ga kako je ljubi u obraz. Sine, Petra ejste divna devojka, al nije ni prva ni poslednja, pa nema ona sunce među nogama, kaže moja brižna majka. Ama Lidija, pusti ga, preboleće je on, smeje se Milovan.
Pio sam to leto zverski. Petra je otišla kod oca u Francusku, raskinula, odjenom i ode. Pili smo kao zveri, nas četvorica, Mirko, Mita Sirovina, Braca Brale i ja. Svako patio za nekom devojkom. Nismo birali, terorisali smo džigerice vodkom, vinjakom, pivom, vinom. Cvetale su tikve, teško nekom ko nas pogleda ili nešto dobaci. Četiri hiper agresivna, pijana hormonska čudovišta. Pijani ričemo po kraju, po Čuburcu, Tašu, Manježu, Pionirskom, po Kališu, Lipe cvatu, Sve je isto k’o i lani, hej, Samo srce moje i srce tvoje, U ljubavi vise ne stoje. Upadamo u klubove, kačimo se lokalcima. Mir mo našli na Ušću, tamo nikome ne smetamo dok zavijamo na Mesec. Tu i tamo navatamo neke faćkalice, čisto onako.
Rešio sam čvrsto da mrzim Petru, da je sutra ignorišem kada je sretnem u hodniku. I držao sam se dobro, dok je nisam sreo. Gleda kroz prozor negde u daljinu. I kao to je to, mrzim je, smao ću da prođem. A ona tako dobro miriše. Ne znam, nisam svoj, kao da gledam šta radim sa strane. Hvatam je oko struka podižem, ljubim je. Ona me grli i plače.
Filip je uvek imao reputaciju dobrog momka. Al ga ne treba čačkati. Nikako, pogotovu kada je ovakav. Nije ga videla jedno godinu dana, ona žvi u Bordou, tmao i radi. Poslednji put kada je bila ovde, Filip je bio srećan, živeo sa Natašom, jako su se voleli. Duki joj jedan dan javila da su se rastali , Nataša je našla posao u Irskoj. Filip je sačekao na areodromu, lep je i dlaje, veliki, lepši nego ranije. ali je baš tužan. Nije mogao on to od nje da sakrije, videla je tu Filipovu senku u očima onda u Riminiju, na pesku kada su raskinuli.
Janko je mislio da je zabavano da naručuje Natašu od Neše Leptira. Janku je davno Filip slomio nos zbog Dubravke. Janko mu nije oprostio nikada, rešio da isprovocir atuču. Filip je pio burbon iz rakijske čaše. Mnogo ima jaku džigericu, mnogo mu treba da se napije. Duki i Petra su ga samo gledale, kao obara čaše. Dobri Bora je pokušavao da smiri Filipa. Bora je bio dobar momak uvek, Filip ga je branio od raznih po školi. I hteo je sad da smiri drugara. Al Filip samo gleda negde i pije.
A gde je Nataša, muči me to, A gde je Nataša, jo, jo, jo, jo, Gde je Nataša, m-m-m, muči me to, A gde je Nataša, jo, jo, jo, jo, čulo se po ko zna koji put. Filip potegoa čašu, do dna. Frknuo je jednom kao bik, Bora je ustukao. Filip je ustao, bez izraza na licu. Duki je nešto rekla, ali nije obrćao pažnju.
Ajde bre trubaduri, ostav, zavitlao je čašu ka muzici. Dobro je gospodine, reko je pevač. Nije dobro, ubiste u pojam, prišao im je Filip. Al gospodin je platio, pravda se pevač. Vrati mu pare. Zove se JAnko Đorđević, kaži mu da dođe i vrati mu pare, Filip je za glavu viš od pevača. Fići, dobro je, rekla mu je Duki. Nije Duki, moraću da mu nivelišem surlu opet, rekao je Filip sa osmehom. Izvini, jel ti treniraš sa Bratislavom Bracom Krstićem i Mitom Glogovcem, neki momak u uskoj majci je prišao. Da, pogledoa ga je Filip. Ja radim sa njima, Žarko, pružio mu je ruku momak. Ok, nije prihavtio, nakostrešen je, oprezna. Tebe zovu FIle, brat File? Defektolog, pitao je Žarko. Da, odgovorio je Filip. Ja sam šef obezbeđenja ovde. Obećavam da onaj neće prići muzici i da ovaj čupavi neće da peva Natašu do kraja večeri. Ako čuješ, zovi i Krstića i Glogovca da mi skaču po lobanji. Samo se smiri i malo idi napolje. Ne izbacujem te, samo se smiri, gleda ga Žarko. Hvala burazeru, potapšao je Filip žandara po ramenu.
Gledale su ga kako briše Jankovu krv sa cipele. Izašao je da ga traži Janko, prozivao ga. Glup je opet bio. Filip dugo trenira svašta. Ma kako delovao pijan, bio je svesniji i okretniji od pijanog Janka. Ne treba njemu puno, Janko je pobegao sa razbijenim nosem.
Filipe. Znam da si ti takav kakav si. Znam i kao ti je. Ali moraš da sapilš neki mota nekada. Meni je bilo teško ono, ono u Riminiju. Pa vidi nas sad. Sapli taj most Filipe, rekla mu je. Ona ga je već spalila, uzdahnuo je. Ali ti nisi, poljubila ga je u obraz.
